Navigation Menu+

Odbrana Spomenika kosovskim junacima 1915. godine

Postavljeno u Istorija Kruševca

Pin It

POČETKOM novembra 1915. godine, dolaskom okupatorske vojske, u Kruševcu je zarobljeno oko hiljadu srpskih ranjenih vojnika i oficira. Zajedno sa njima zarobljene su i pripadnice britanske medicinske misije, koje su pre toga odbile da napuste svoje pacijente i da se povuku sa Srpskom vojskom. Bio je sa njima i predsednik Srpskog Crvenog krsta, dr Marko Leko koji je pokušavao austrougarskog načelnika Sibera da odgovori od namere da uništi Spomenik kosovskim junacima.

A PRED kraj istog meseca u Kruševac je stigao jedan od komandanata u Komisiji za ratni plen, koji se tamošnjim okupatorskim oficirima predstavio kao načelnik Siber. Za njegov dolazak postojao je veoma važan i tajni razlog, za koji se u okupiranom gradu saznavalo postepeno, ali sa sve većom neizvesnošću i strahom. Jer istog dana po svom dolasku, načelnik Siber je otišao da razgleda Spomenik kosovskim junacima. Šetao je oko Spomenika, ponešto zapisivao, o nečemu razmišljao pognute glave, ne obraćajući pažnju na vojnike i prolaznike, lupkao olovkom po gornjem delu šake, više puta prikladnije nameštao svoju oficirsku kapu i stalno ćutao. Onda se obratio svome ađutantu, koji je uvek stajao u blizini, naizgled nezainteresovano, ali bez prestanka pažljivo posmatrajući svog komandanta, nešto mu kratko naredio, ležerno otpozdravio na njegovo odsečno salutiranje, i nastavio da se lagano kreće, katkad se osvrćući levo i desno, kao da nekoga očekuje.

 

5
Ubrzo posle toga pridružio mu se dr Marko Leko, koga je doveo Siberov ađutant. Bio je to čovek prosede kose, ali živahnih pokreta i uspravnog stasa. Čim je stigao, pozdravio je okupatorskog oficira kratkim naklonom i osmehom i obratio mu se na tečnom nemačkom jeziku:
„Vaš kapetan me je obavestio da ste me pozvali, gospodine načelniče!“, rekao je brzo i neusiljeno.
„Da, gospodine doktore. Obavešten sam da ste u Kruševcu. Želim da razgovaram sa vama i nadam se da nemate ništa protiv toga da ovaj razgovor obavimo tu gde smo sada“.
„Stojim vam na raspoloženju, gospodine!“ , odgovorio mu je dr Leko.
Nastala je kratka pauza. Načelnik Siber je tražio reči kojima će na najkraći način objasniti svom sagovorniku zbog čega ga je pozvao.
„Možda ćete se iznenaditi što vas to pitam, ali bih vam bio veoma zahvalan ako mi o ovom Spomeniku ispričate još ponešto što pretpostavljate da ne znam, a što bi za mene kao stranca moglo biti zanimljivo. A pošto vi i vrlo lepo govorite nemački, ovde u Kruševcu nema za to pogodnije ličnosti od vas!“
„Rado ću to učiniti, gospodine načelniče!“ rekao je Marko Leko. I odmah je nastavio da govori o događajima iz srpske istorije, zbog kojih je taj Spomenik podignut baš u Kruševcu, o nagradi koju je njegov autor dobio na Svetskoj izložbi u Parizu pre petnaest godina i o umetničkim kvalitetima Spomenika.
Načelnik Siber ga je slušao pažljivo, ni jednom ga ne prekidajući dodatnim pitanjima, ili svojim komentarima.
Na mahove su se za to vreme iz raznih krajeva grada čuli preglasni vojnički povici, vriska dece i plačno zapomaganje njihovih majki i rodbine.
Načelnik Siber je samo jednom pogledao niz ulicu i rekao kratko, kao da se obraća samome sebi: „Skupljamo ratni plen!“ A tog trenutka se iz obližnje ulice čulo udaranje u doboš, a zatim glasna vojnička naredba građanima Kruševca: „Obaveštavaju se svi građani i građanke Kruševca i Okruga kruševačkog da neizostavno, u roku od tri dana, moraju da predaju nadležnim okupacijskim vlastima sve metalne predmete od gvožđa, bakra, bronze i olova koje imaju u svom vlasništvu, ili za koje znaju gde se nalaze! To se odnosi i na bakarne kazane, bakrače i tepsije iz kuhinja! Ko ne izvrši ovu naredbu, biće najoštrije kažnjen!“
Lelek i plač i ponovno udaranje u doboš nadovezali su se na poslednje izgovorene reči naredbe, a svi prisutni ljudi na trgu oko Spomenika neko vreme su stajali nemo. Siber je čekao da se Marko Leko prvi oglasi, što je ovaj i učinio, neočekivano oporim glasom: „Zašto se sve to radi, gospodine?“
„Takva pitanja se ne postavljaju u ratu!“ odgovorio mu je neprijateljski oficir odlučnim glasom, koji nije bio voljan da pruži nova objašnjenja.
„ A šta vas još interesuje osim ovoga što je dobošar nabrojao? Šta tražite još?“ pitao ga je predsednik Crvenog krsta.
„Reći ću vam kasnije i to, gospodine doktore. I vi ćete biti prva osoba u ovom gradu kojoj ću to da kažem!“ odgovorio mu je načelnik Siber i zagledao se u figuru Srbije na južnoj strani Spomenika, sa ispruženom rukom prema Kosovu, zažmurio i nekoliko puta pokrenuo očne kapke.
Tada je i doktor Leko zatvorio oči, sluteći nastavak Siberovog odgovora, a od uzbuđenja i neverice orosilo mu se čelo.
„Kada ćete da mi kažete?“
„Onda kada zaključim da za to postoji potreba! A to će se uskoro dogoditi!“
Bilo je očigledno da u ovom razgovoru još uvek nije rečeno sve, da okupatorski oficir prećutkuje ono najvažnije, verovatno iz nekih svojih razloga, i da je neophodno da taj važan susret dva suprotstavljena čoveka ne bude završen pretpostavkama, aluzijama i zagonetkama.
Pripadnik srpskog naroda je znao da on mora da bude taj od koga treba da započne inicijativa za razrešenje jedne od najvažnijih dilema sa kojom se susreo u svom životu, važne kao i briga za srpske ranjenike, zbog kojih je ostao u Kruševcu.
I razgovor sa načelnikom Siberom je odmah nastavljen.
„Pošto smatrate da ne treba ništa da pogađam, da li mi dozvoljavate da vam postavim jedno direktno pitanje, gospodine načelniče?“ pitao je dr Marko.
„Izvolite! Vi ste zvanična ličnost! Vi ste predsednik Crvenog krsta Srbije.“
„Dobro. Onda možete smatrati da je i moje pitanje zvanično. Ali u isto vreme i lično.“
„To ste lepo povezali. Recite svoje pitanje.“
„Pitanje je vrlo kratko. I evo: pitam vas da li je i ovaj Spomenik kosovskim junacima vaš ratni plen?“
„Mogao bi da bude ratni plen, gospodine doktore!“
„A šta bi to značilo?“
„Značilo bi da imamo prava da tim ratnim plenom raspolažemo po svojoj volji i svojim potrebama!“
„To je uopšteni odgovor, gospodine! Recite mi šta se pod pojmom volje i potreba stvarno podrazumeva?“
„Podrazumeva se apsolutno pravo raspolaganja i korišćenja!“
„Razumeo sam vas! I odmah sam to pomislio. Ali…“ doktor Leko se zagrcnuo.
„Ali šta?“ načelnik Siber mu je prišao bliže.
„Ali ne mogu da poverujem da se to zaista može dogoditi!“
„Zašto se ne bi moglo dogoditi? Prestolonaslednik Ferdinand je ubijen u Sarajevu! Kazna mora biti sveobuhvatna i ne može se odnositi samo na neposredne krivce i izvršioce!“
„Treba li da budu kažnjeni i oni koji su pre više od pet vekova ratovali da bi, između ostalog, odbranili Beč i Peštu od Turaka?“
„Čekajte, gospodine doktore! Možda ste me pogrešno razumeli!“
„Nisam vas pogrešno razumeo i nisam vam postavio pogrešno pitanje! A ako je potrebno, svoje pitanje vam mogu ponoviti, jer interesuje me da li je nešto već odlučeno?“
„Mogu vam odmah odgovoriti da ništa još nije odlučeno!“
„A da li se upravo sada uobličava odluka?“
„Upravo ste me pitali da li sam ja taj koji treba da donese tu odluku, je li tako?“
„Tako je, gospodine načelniče!“
„To ću vam reći drugom prilikom, gospodine doktore.“
„Ali očigledno je da ste Vi u to uključeni! I nemojte mi odgovoriti da nisam u pravu! Međutim, postoji još nešto što treba da znate, i ako jeste i ako niste vojni egzekutor koji će odlučiti o sudbini ovog Spomenika, kojim se moj narod ponosi!“
Siber je upitno pogledao Marka Leka i čak se malo nagnuo prema njemu, pa promrmljao:
„Izgleda da sada i ja treba nešto da pogađam! Recite mi direktno na šta ste mislili, gospodine doktore. Kažite mi šta je to što ja treba da znam. Ali pri tome imajte u vidu da smo mi pobednici u ovom ratu i imamo prava da odlučujemo o svemu što je ovde zatečeno! O svemu!“ Doktor Leko se namrštio, a čelo mu se naboralo i ostalo ukočeno. I usta su mu ostala otvorena neko vreme, pre nego što je izgovorio reči koje su se u njegovim grudima gurale, sustizale i preskakale.
Možemo li sada da nastavimo razgovor potpuno otvoreno, gospodine načelniče? Otvoreno o svemu?” pitao je on visokog okupatorskog oficira.
„Možemo da razgovaramo potpuno otvoreno, kako ste se izrazili”, brzo mu je odgovorio načelnik Siber.
„Onda mi recite da li vi zaista verujete da ćete dobiti ovaj rat? Verujete li u to?“ lagano izgovarajući reč po reč, približio mu se dr Marko.
„Naravno da verujem!“ Siber je progutao pljuvačku i odsečnim pokretom glave usmerio pogled prema jednoj od svojih epoleta.
„Niste u pravu!“ dr Leko je zavrteo glavom. „Rat već počinjete da gubite! I izgubićete ga na kraju, kroz neko vreme!“
„Šta ste time hteli da kažete?”
„Hteo sam da kažem vrlo jednostavnu istinu: onda će pobednici da vas pitaju šta ste radili u vreme kad ste verovali da ćete dobiti rat? I da li ste tada počinili neke zločine? I koje ste zločine počinili?”
„Vi ste drski, gospodine Leko!“ Siber je prezrivo pogledao svog sagovornika.
„Kazali ste da možemo razgovarati otvoreno!“ podsetio ga je predsednik Crvenog krsta Srbije. „I kažite mi sada otvoreno šta nameravate da učinite sa ovim našim Spomenikom? Šta nameravate da učinite sa ovom našom svetinjom? Želite da ga uništite, je li tako? Želite da uništite našu istoriju i našu dušu!“
„Vi ste poraženi!“ jetko je odgovorio načelnik Siber.
„Nismo poraženi, a rat još nije završen, nego Vi tim rečima želite da umirite svoju savest! A da li će Vaša savest uopšte moći da ostane mirna ako uništite ovaj Spomenik?”
„Pobednici se ne opterećuju savešću, gospodine doktore!“ prekinuo ga je Siber.
„A jeste li razmišljali šta će posle svega biti sa Vama, gospodine? Javnost Evrope će vas proglasiti za vandala! Bićete upravo to! I Vaše Bečlije, i Vaši sunarodnici iz Pešte misliće baš to o Vama kad se završi ovaj rat! Ljudi će se i u Vašoj državi stideti Vas i tog Vašeg postupka! A ja sam siguran da bi baš tako bilo!“
„Vi i dalje ne štedite preoštre reči!“
„Mi smo samo počeli da razgovaramo otvoreno, gospodine načelniče!“ odgovorio mu je dr Marko smirenim tonom, pa nastavio: „Ovaj Spomenik je podsećanje svima na ono što su Turci hteli, a nisu uspeli da ostvare! I na cenu koju smo mi Srbi platili u korist Evrope! Jer mi Turcima nismo bili ni jedini, ni glavni cilj, nego smo im bili prepreka za velika osvajanja na našem kontinentu! I ja zbog toga ne mogu poverovati da je Vaš cilj – opšti zaborav svega toga!“
Tog trenutka načelnik Siber se pokrenuo i napravio polukrug oko svog sagovornika, gledajući naizmenično i njega i Spomenik.
„Bilo bi mi… Bilo bi mi mnogo lakše da se odlučim da nisam sreo Vas i da nisam razgovarao sa Vama, gospodine!“ promrmljao je, skoro nerazgovetno, kao da se obraća samom sebi.
Njegov ađutant se i dalje pretvarao da ništa ne čuje, čak je noktom stalno dodirivao dugme na svom šinjelu i pažljivo ga posmatrao, ali se sav pretvorio u jedno veliko, radoznalo uvo.
Ponovo su se čuli zvuci udaranja u doboš, ali sa još veće daljine. Načelnik Siber je pogledao u sat i nervozno stegao prste u pesnicu.
„Moram da idem!“ rekao je kratko. „Ali ovaj naš razgovor još nije završen!“
„I dalje vam u svako doba stojim na raspoloženju, gospodine! A možda je ovaj naš susret bio po Božjoj volji! Možda Bog hoće da Vas spase greha!“ odgovorio mu je Marko Leko.
Okupatorski oficir je neuobičajeno odsečno pozdravio srpskog protivnika, okrenuo se i otišao brzim koracima u pratnji svog ađutanta.
A dr Leko je još neko vreme ostao kraj Spomenika, zagledan u njegove skulpture na vrhu i u zastavu za koju mu se učinilo da se leprša na vetru.
Naokolo se polako već spuštao mrak.

6
U komandi okupatorske vojske u Kruševcu, ađutant načelnika Sibera je ušao u prostoriju u kojoj je njegov komandant bio nagnut nad papirima rasprostrtim po stolu i razmišljao o svojoj nameri da svim Srbima iz Kruševca i ostalih srpskih gradova pokaže da neće imati nimalo milosti prema građanima i njihovoj imovini, sa ciljem da se iz okupirane zemlje neprekidno odnose sva materijalna dobra koja će tokom rata biti od koristi za carevinu.
Tokom tih razmišljanja nije obratio dovoljno pažnje na ulazak svog ađutanta, niti na ono što mu je oficir posle toga rekao. Razumeo je samo da mu se neka osoba koja nema srpsko ime i prezime obraća sa molbom da bude primljena i da ta osoba u jednoj od susednih prostorija čeka njegovu saglasnost za taj eventualni prijem.
„Ponovite ko je došao“, obratio se načelnik Siber svom oficiru, i dalje leteći pogledom preko listova papira na stolu.
„Jedna britanska doktorka vas je zamolila da je primite!“ ponovio je ađutant. „Zove se Alisa Hačison.“ Načelnik Siber je ustao i stavio kapu na glavu. Oštrim trzajem ruku ispravio je nabore na svojoj bluzi i ostao kraj stola, još uvek razmišljajući o onome što je maločas pročitao.
Doktorka je ušla skoro nečujno i zaustavila se kraj vrata, malim pokretom glave pozdravivši načelnika Sibera.
„Hvala Vam što ste me primili, gospodine!“ kazala je na nemačkom jeziku, dosta tihim glasom. I predstavila se svom sagovorniku.
„Drago mi je što smo se upoznali, ali ja nisam nadležan za ranjenike, doktorko Hačison!“ rekao je načelnik Siber i slegnuo ramenima.
„Znam!“ prekinula ga je doktorka. „Svakodnevno smo u kontaktu sa nadležnim zapovednikom. Ali ja sam došla zbog drugog razloga. Došla sam zbog jedne svoje lične molbe.“
Načelnik Siber je učinio još jedan korak prema doktorki. Nije očekivao drugi razlog za njenu iznenadnu posetu i samo je promrmljao: „Recite! Recite taj razlog“ „Možda će Vam zvučati čudno, ali došla sam da Vas zamolim za dozvolu da se fotografišem pored ovog Spomenika na trgu u Kruševcu. Moje koleginice su to već učinile, ali ja sam u to vreme bila u bolnici u Valjevu, a zatim u Vrnjačkoj Banji. Tamo sam i zarobljena, pa mi je tek posle naređeno da dođem u Kruševac.“
„Ne razumem tu Vašu želju, doktorko! Nikada ne bih pomislio da ste zbog toga došli u našu komandu!“ „Razlog je vrlo jednostavan, gospodine. Želim da ponesem neku ekskluzivnu uspomenu iz Kruševca. Iz ovog značajnog grada u kome se sada nalazimo.”
„I hoćete da se fotografišete baš ispred ovog njihovog Spomenika! Baš tu?“
„Da, baš tu!“
„A zašto niste izabrali neko drugo mesto? Recimo, zgradu ove škole gde je sada bolnica?”
„Čula sam od Vaših vojnika nešto što me je veoma iznenadilo, gospodine! I zbog toga želim da na toj fotografiji bude i ovaj srpski spomenik!“ Okupatorski oficir je zažmurio za trenutak, želeći da time sakrije svoje iznenađenje zbog mogućnosti da britanska doktorka zna ponešto što bi moralo da bude vojna tajna osvajačke vojske. I nastavio je suvim glasom, želeći da sagovornici stavi do znanja da je za njega ipak nebitno to o čemu će sa njom nastaviti razgovor.
„Pretpostavljam da je to što ste čuli za Vas bilo – neočekivana novost!“
„Bilo je frapantno, gospodine!” nastavila je Alisa Hačison. „I upravo zbog toga želim da na toj fotografiji bude i ovaj srpski spomenik! I odmah ću Vam reći šta je to što sam čula.“
Načelnik Siber je dodirnuo prstima obod svoje oficirske kape. Učinio je to nehotice, očekujući da ga njegova sagovornica potpunije obavesti o razlogu zbog kojeg traži dozvolu za fotografisanje. Netremice je posmatrao došljakinju, zapazivši da je imala tanke prste, bez ikakvog nakita i brižljivo negovane nokte.
„Čula sam da nameravate da odnesete skulpture sa ovog spomenika, gospodine! Da ih odnesete u neku svoju fabriku oružja, da ih tamo pretopite i da od njih napravite čaure za artiljerijske granate! Čula sam baš to iz razgovora vojnika!“
„Vojnici često pričaju razne nebuloze, doktorko!“
„Ovo su pričali Vaši vojnici, gospodine, kao što sam Vam već kazala! I oni nemaju razloga da izmišljaju bilo kakve nebuloze! Hoćete li mi, dakle, dozvoliti da se fotografišem?“
„A šta je bilo sa fotografijama Vaših koleginica?“ načelnik Siber je umesto odgovora postavio svoje pitanje, ne znajući da je doktorka Alisa očekivala baš to pitanje. I ona mu je istok trenutka odgovorila:
„Njihove fotografije su već poslate u London. Ser Ralf Pedžet, šef naših medicinskih misija, pobrinuće se za to. Verovatno ste čuli za njega?“ „Znam. Bio je to poslanik Vaše vlade u Beogradu.“
„Tako je! I te fotografije će sigurno biti objavljene u „Tajmsu“ sa redakcijskim komentarom ako ovaj spomenik bude srušen! Ja već sada zamišljam veliki naslov u novinama o tome da Spomenik srpskim braniocima Evrope više ne postoji! „Tajms“ ima dobre novinare i oni će objaviti najbolji naslov! Smisliće žestoku optužbu Vaše vojske, a svakako i protiv Vas lično!“
Načelnik Siber je progutao pljuvačku. Doktorka Hačison je čekala da on nešto kaže, ili da joj dozvoli ono što je tražila od njega, ili da je odbije. A Siber je nekoliko puta naizmenično pogledao i nju i svoje papire, pa ležerno obišao oko stola.
„Odgovoriću Vam sutra!“ rekao je kratko. „U svakom slučaju, dobićete odgovor od mene.“
Alisa ga je pozdravila kratkim pokretom glave, okrenula se i pošla da izađe, ali se zaustavila kod vrata i ponovo se obratila okupatorskom načelniku:
„Ja ipak mislim da Vi to nećete učiniti, gospodine!“
„Ne razumem Vas u potpunosti!“
„Delujete mi vrlo kulturno! Delujete mi evropski! Sklona sam da zaključim da ste ljubitelj umetnosti! Jesam li u pravu?“
Nastala je kratka i neočekivana pauza. Istovremeno su kroz hodnik zabrujali nečiji brzi koraci.
„U pravu ste, ali sada je rat!“ jedva primetno je uzdahnuo načelnik Siber.
„Ljudske sklonosti se vrlo retko menjaju i u ratovima!“
„Ali se menjaju!“
„Mogla bih se kladiti da Vi niste taj! To vam govorim kao lekar.“
Načelnik je hteo nešto da kaže, ali je odustao od svoje namere, jer napolju su se čuli graja, vika muških glasova i dečji plač. To je potrajalo dovoljno dugo da bi oboje mogli da ostanu nasamo sa svojim mislima, koje su morale proizilaziti iz događaja oko njih. Graja se polako udaljavala, a oni su još uvek ćutali i nešto čekali.
Doktorka Alisa se oglasila prva, smatrajući da još nešto podjednako važno treba da kaže pre nego što ode, čak se malo i osmehnula, da time naglasi veći značaj svojih reči:
„Gospodine, kad bih bila na Vašem mestu, i tada bih se fotografisala pored ovog spomenika! I to sa svake strane, sa onim jedinstvenim figura- ma kraj sebe ili u pozadini! Iskoristila bih tu priliku što se nalazim u Kruševcu! Ali o tome ćete već Vi sami odlučiti! Nadam se da znate zbog čega je to jedinstvena prilika!“
„Vi ste, verovatno, zaljubljenica u vajarstvo, doktorko! Čini mi se da Vam u očima vidim neki čudan sjaj dok govorite o vajarskim skulpturama!“
„U pravu ste, gospodine! Pomišljala sam pre početka studija da se posvetim vajarstvu. Međutim, prevagnuli su neki razlozi koji su me uputili na drugu stranu. Ali svejedno! Lepota stalne čovekove želje da se inspiriše Božjom stvaralačkom lepotom – ostala je u meni za svagda! I to mi pomaže da u ovom svom poslu ostanem dosledna u nameri da čovečije telo spasavam od uništenja, od nirvane! Ne znam da li ste me razumeli?“
„Razumeo sam Vas, ali moram da Vam kažem da sam očekivao da me pitate još nešto. Da me pitate kada ćete biti repartrirani odavde iz Kruševca?“
„To Vas nisam pitala, jer ovde smo još uvek potrebne ranjenicima. Svim ranjenicima. Tu ima i Vaših ranjenika, koje takođe lečimo!“
„ I to mi je poznato!“ Siber je klimnuo glavom, a doktorka se ponovo osmehnula.
„Izvinite! Zadržala sam Vas, gospodine!“
„Nemojte se izvinjavati, nego mi se što pre obratite pismeno. Znate, takvi su naši propisi!“
„Dobro! Dobićete napisanu molbu. Inače sam htela da napišem i jedno pismo gospodinu Đorđu Jovanoviću!“ Alisa je ispružila ruku na onu stranu gde se nalazio Spomenik. „Ali ja ne znam gde se sada gospodin vajar nalazi. Ne znam da li je ostao u Beogradu.“
„I to pismo možete dati meni, doktorko. Ja ću vajara Jovanovića uspeti da pronađem!“
„Hvala Vam veoma! A moje pismo će sadržati samo reči divljenja za njegovu nadahnutu umetnost! I moje zadovoljstvo što sam i u ovakvim ratnim uslovima imala priliku da svojim očima gledam njegovo divno vajarsko delo! Upravo to! Divno vajarsko delo! Daću Vam sutra i pismo i molbu, jer i dalje želim da mi fotografija bude uspomena na ovaj grad, na ove ranjenike i na ove trenutke mog života! A srpski spomenik kosovskim junacima će istovremeno sadržati sve to na jedinstven način i fotografija će za mene biti relikvija koju ću čuvati do kraja života.“ Alisa Hačison je te reči izgovorila u jednom dahu, tiho i odlučno.

 

8

Potom je pozdravila načelnika kratkim pokretom glave i izašla, a on je još dugo gledao prema vratima koja su se zatvorila za njom.
Onda je poslao svog ađutanta da mu ponovo pozove dr Marka. Želeo je da sa njim nastavi razgovor započet prethodnog dana, dok su se delovi njihovog razgovora sumanuto kovitlali kroz Siberovu svest. Dosta nervozan, on je popio gutljaj konjaka i dugo gledao kroz prozor. Prolaznici su hodali brzo, na mahove se čulo fijukanje vetra koje mu je pritiskalo mozak. Nije bio zadovoljan što je u svemu ovome morao baš on da učestvuje i zbog toga je popio još jedan gutljaj konjaka i pozvao svog ađutanta.
Istog trenutka se čuo zvuk potpetica, zatim prigušeno šuštanje vrata, pa je nastala tišina, ispunjena još nervoznijim čekanjem. Presahnuli su i zvuci doboša i nejasni glasovi naredbi, piske, rasprava, dozivanja i zapomaganja.
Polako se spuštalo okupacijsko veče, tmurno, usamljeno, gluvo, negostoljubivo.
A doktorka Alisa je, odlazeći, razmišljala o svom prethodnom razgovoru sa predsednikom Srpskog Crvenog krsta, koji joj je tada ispričao šta se može dogoditi sa Spomenikom kosovskim junacima, a ona mu odmah obećala da će zbog svega toga otići načelniku Siberu.

„To bi moglo biti od koristi i za Kruševac i za Srbiju!“ odgovorio joj je Marko Leko. „A ovde u Kruševcu je i naš poznati slikar Uroš Predić. I on će takođe pomoći da odbranimo naš spomenik.“

Kad je dr Leko došao, načelnik Siber je i od njega zatražio da o kosovskom Spomeniku napiše sve što je smatrao da je od važnosti za njegovo postojanje i da mu napisano obrazloženje dostavi lično, kako bi višoj komandi, ako se to od njega bude tražilo, mogao da objasni svoju eventualno pozitivnu odluku da spomenik ne bude srušen.
I bilo je onako kako su tražili branioci spomenika: nije ga uništila surova okupacijska histerija.

 

AUTOR: Ivan Pudlo

IZVOR: Nedeljne novine “GRAD”, br. 225, 226 i 227, 25. avgust, 1. i 8. septembar 2006. str. 22

Priredio: Miloš Stojadinović

Pošalji komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Tags: , , , , , , , , , , ,