Navigation Menu+

Priče sugrađana

DRAGOMIR J. PETKOVIĆ (1871-1946)

20:08 u Priče sugrađana | 0 komentara

APSTRAKT: U ovom radu govorimo o jednom od mnogih uglednih građana koje je Kruševac imao pre Drugog svetskog rata. O čoveku iz plejade školovanih, pametnih, dobrih, poštenih, razboritih i slobodan sam da kažem najboljih koje je dao Kruševac. To je gospodin Dragomir J. Petković. Ko je Dragomir J. Petković? Jevrem Petković (1829-1916), iz Lunjevice kod Gornjeg Milanovca imao je sinove Svetozara i Dragomira koji su završili Učiteljsku školu u Beogradu, gde su kao odlični učenici zapaženi i predloženi od nadležnih koji ih upućuju u Kijev da uče teološki fakultet. Tokom školovanja Svetozar se razboleo od tuberkuloze i umro dok je Dragomir diplomirao teologiju u Kijevskoj Lavri. Radio je u Negotinu gde su mu rođena deca, a početkom 20. veka dobio je posao u Kruševcu gde postaje upravnik Poreske Uprave. U Kruševcu je svojim delovanjem stekao veliki ugled pa je postao predsednik opštine, ispostavilo se poslednji predsednik kruševačke opštine pred Prvi svetski rat. Okupator je postavio svog predsednika opštine u liku Čedomilja Čovića, advokata iz Kruševca, ali kada se rat završio građani su aklamacijom ponovo izabrali Dragomira J. Petkovića za predsednika opštine. Dakle Dragomir J. Petković je predsednik opštine Kruševac do prvih izbora 1920. godine. Kada je osnovan penzioni fond Dragomir J. Petković je njegov prvi predsednik. Predsednik je Kreditne činovničke zadruge. Imao je sina Momčila i ćerku Darinku udatu za Milana Nakića, advokata iz Kruševca. Dr Momčilo Petković (1904-1957), lekar, učio medicinu u Gracu i Beču gde je diplomirao. Oženio se Bečlijkom mađarskog porekla Kornelijom koju je upoznao tokom studija i doveo je u Kruševac. Bio je lekar u Kuršumliji kada je umro. Imao je sina Dragomira koji je stradao u automobilskoj nesreći kao dete. Dr Momčilo je Drugi svetski rat proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj. Kruševac je tada mala varoš sa kućama smeštenim u velikim dvorištima, mirisnih bašti pod opojnim krošnjama procvetalih lipa. Jedna takva bila je u Kosovskoj ulici gde je živeo Dragomir J. Petković. U velikoj porodici živelo je njih trojica sa fakultetskim diplomama. Najstariji Dragomir, diplomirani teolog, njegov sin Momčilo, lekar, i zet Milan Nakić, advokat, diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Dragomir J. Petković posle Balkanskih ratova preselio je pozorište “Sinđelić” iz Niša u Kruševac. Pozorište koje vodi Delini izdržavano je tako što su Kruševljani koji su imali imovinu davali za pozorište – bili su mecene. Između dva svetska rata kada je otišao u zasluženu penziju Dragomir J. Petković kao visoko obrazovan i kulturan čovek sa širokim vidicima svoju penziju trošio je neko bi rekao na neobičan način – na putovanja po svetu. Ali on je bio čovek koji je mnogo znao a još više je žudeo za novim saznanjima. Posle svakog dužeg putovanja on je držao predavanja tadašnjim studentima iz Kruševca koja su organizovana u hotelu “Pariz”. Uprava Kreditne činovničke zadruge 1940. godine. Dragomir J. Petković bio je veliki čovek u svom vremenu, čovek koji je zračio znanjem a to nije ni tada a ni sada na “ceni” jer uvek je bilo i biće onih kojima takve vrednosti ne znače ništa. Zato je on često koristio poslovicu: “tvoja slava ne da mi da spavam”. Kad govorimo o Dragomiru J. Petkoviću moramo da pomenemo i to da je on u društvu znao da se hvali svojim mestom rođenja pa je malo u šali malo u zbilji govrio: “mi smo plemstvo”. Aludirao je na to...

cela vest

U vremenu starog Pasjaka

23:08 u Priče sugrađana | 0 komentara

Selo. Sinonim za raspuste, igranje na livadama, kupanje na reci, domaću hranu, prve susrete sa raznim vrstama životinja i čistim vazduhom. Kada bi vas neko pitao, kako bi ste mu opisali vaše selo? Koliko uopšte poznajete vaš seoski kraj? I da li znate po čemu je vaš kraj poseban? Jednom prilikom sam negde pročitala da se selo, iz kog je rodom moja mama, zove Malo Grkljane jer se u tom kraju pre dosta godina spremala tradicionalna čorba od pilećih grkljana, po kojim je taj kraj poznat. Čak sam i naletela na narodnu pesmu koja peva o tome kako mlade devojke spremaju tu čorbu za svoje prosce. Sve sam to sasvim slučajno saznala. Ko zna šta bih sve saznala o svom selu da sam dalje istraživala, kao što je to uradio Miloš Stojadinović za svoj rodni kraj. Miloš Stojadinović je mladi Kruševljanin koji još od tinejdžerskog doba prati istoriju svog grada i svog rodnog kraja, kao i razvijanje istih. Kao najaktivniji član ekipe koja je kreirala sajt slikekrusevca.com, on je takođe administrator fejsbuk stranice U vremenu starog Kruševca, a od skora i autor monografije ‘Pasjak’. Želeći da obeleži i svom selu ukaže značaj, koji po Mišinom mišljenju, ovaj kraj svakako zaslužuje, sastavio je bogatu riznicu sećanja i slikovitih prikaza. Uz pomoć Istorijskog arhiva Kruševac, u čijem izdanju je knjiga, Miša dobija priliku da svoje istraživanje podeli širem auditorijumu i ljubiteljima Kruševca i njegove okoline. “Šest punih godina sam aktivno radio na knjizi o Pasjaku. U pitanju je hronika sela Pasjak koja je rađena po uputstvima Odbora za hronike sela pri SANU. U njoj su detaljno obrađene oblasti lokacija i geografski položaj, saobraćajne veze, hidrometeorološke karakteristike, flora i fauna, privreda (ratarstvo, vinogradarstvo, voćarstvo, stočarstvo, pčelarstvo, zanati), kultura (škola, narodna umetnost, igre dece i odraslih, zdravstvo, sport), etnologija (nošnja, kuće), ratovi, vera i običaji i naravno nešto što posebno interesuje svaku osobu su rodoslovi pasjačkih porodica.” izjavio je Miloš. Njegov entuzijazam i želja da ostavi nešto rodnom kraju se obistinila. Ovaj mladi Kruševljanin svoje slobodno vreme posvećivao je istraživanjima, on dodaje ‘Pisanje ovakve monografije nije nimalo lako. Zahteva dosta vremena, truda, rada na terenu, dosta dobru upućenost u pronalaženju arhivske građe. Često sam putovao u Beograd kako bih istraživao u arhivima, biblioteci… Ovakve hronike sela pišu uglavnom stariji ljudi (penzioneri) koji slobodno vreme koriste za istraživanje. Ja sam kao nezaposleni inženjer elektrotehnike i računarstva svoje slobodno vreme koristio za istraživanje i pisanje ovakve knjige, a i isto tako sam i prikupljao arhivsku građu za ceo kruševački kraj. U ovakvoj hronici se prvi put koriste turski izvori kao dokaz o postojanju sela. U pitanju je publikovana knjiga “Rumelijski elajet” u izdanju Osmanskog arhiva u Istanbulu u kojoj je objavljen kompletan popis mesta i verskih objekata na Balkanu 1530. godine u kojem se pominje i moj Pasjak. Na ovaj način želeo sam da se odužim mestu odakle potičem i tako zabeležio događaje koji su se dešavali u njemu. Često kažem da su za mene Pasjak i Kruševac nešto što ne razdvajam. U Kruševcu sam rodjen i tu živim, a u Pasjaku imam kuću i tamo odlazim često gde na imanju mojih predaka imam potpuni mir i tišinu. Pasjak je mesto koje se nalazi 8 kilometara jugoistočno od Kruševca. Ima crkvu Sv. Nikole, četvororazrednu školu, Dom kulture, spomen česmu izginulim meštanima Pasjaka u 1. i...

cela vest

Priča o prvom klaviru u Kruševcu i njegovoj porodici

19:59 u Priče sugrađana | 0 komentara

Posle oslobođenja Kruševca 1833. godine, varoš se ubrzano razvijala u svakom smislu. Iako taj put razvoja nije bio nimalo lak, Srbija i Kruševac su u velikoj meri poprimali evropski uticaj.  Tako je 1904. godine otkriven Spomenik kosovskim junacima, izgrađena mnoga znamenita zdanja, 1909. ušao prvi voz, a za njim i bogat kulturni život. Često postavljamo pitanja: Šta se nekada sviralo i slušalo u našem gradu? Koji instrument je bio veoma popularan? Da li smo se nekada zapitali kada je u Kruševac donet prvi klavir i ko ga je doneo? Ko je sve pohađao časove klavira? Dosta smo slušali i o Drugom svetskom ratu, ali postoji nešto o čemu se ćutalo decenijama. O svemu ovome, za „Idejnet klub“, govori Verica Drašković (90), unuka prve profesorke klavira Marije Šinkovec, kao i kći šumarskog inženjera i prevodioca nemačkog Miroslava Šinkovca.   Odakle potiče porodica Šinkovec? U vreme Prvog svetskog rata dva brata Šinkovec su bili austrougarski oficiri i jednog dana pređu u srpsku vojsku. Zbog toga više nisu bili poželjni u Zagrebu. Pokupili su svoju porodicu i napustili Zagreb iako nikada nisu mislili da ga napuste u životu. 1918. godine dolaze u Kragujevac gde se zadržavaju kratko, a onda dolaze u Kruševac. Oni su bili veoma bogati. Doneli su 9 vagona skupocenih stvari, ali u početku nije bilo posla. Deda je radio na Jastrepcu sa mojim tatom i radili su 6 godina kada se deda Josif razboleo od tifusa i umro. Josif je umro u Kruševcu i Marija je ostala da podiže njihovo petoro dece. Deca su se zvala: Pipsi, Dea, Alojz, Fric i Milan.   Kada je donet prvi klavir u Kruševac? Ko je sve pohađao časove klavira? Prvi klavir je donela Marija Šinkovec, moja baka, 1923. godine iz Zagreba. Onda uzima mene da čuva pošto je bila sama. Živela sam sa njom punih 16 godina. Naučila me je da sviram klavir, a kasnije su krenuli i moji prvi nastupi. Koncerte sam imala u hotelu „Pariz“ i kafani „Takovo“, a onda od tadašnjeg predsednika Opštine Krste Novakovića dobijem veliku bombonjeru. Haljine mi je šila Mađarica Ilonka iz Mode salona „Jeličić“ u Kruševcu. Uvek sam za koncert imala elegantne haljine. Svi su obožavali moju baku Mariju. Držala je časove klavira deci čiji su roditelji bili profesori, oficiri, trgovci… Časove klavira su pohađali i danas poznata imena: Vera Bjelogrlić, Bata Paskaljević i njegova sestra Ana, Duda Ilić, Pepa Subotić itd… Imala je 30 učenika u kući, a 20 van kuće svakodnevno. Časovi su joj počinjali u 7 ujutru, a završavali su se u 8 uveče. Da li se nešto promenilo u kulturnom životu Kruševca dolaskom klavira? Klavir su učila fina deca i njih niko nije morao da uzdiže. Klavir u početku nije mogao da svira svako. Obično su to pohađala oficirska, advokatska i profesorska deca. Kasnije se sve promenilo. Učili su kod bake i nemački jezik. Besplatno je davala časove Romima i talentovanoj deci koja nisu imala odakle da se finansiraju. Romi su talentovani, brzo shvataju. Vole da sviraju. Svirali smo Betovena, Mocarta, Štrausa, Dvoržaka… Najteže je bilo svirati Betovena. Potrebno bi bilo i 10 godina aktivnog sviranja da bi se odsvirala neka Betovenova kompozicija. Volela sam da sviram, a kad ne bih mogla da dođem na red pored velikog broja dece koji su učili da sviraju, ja stavim note na sto i sviram na stolu. Moja...

cela vest

Radovi na izgrađivanju i ulepšavanju Kruševca stajaće preko šesnaest miliona dinara

11:00 u Priče sugrađana | 0 komentara

Ovo je intervju sa čuvenim gradonačelnikom Kruševca gospodinom Krstom Novakovićem, koji je veoma zaslužan za razvoj Kruševca 30-ih godina 20-og veka. Intervju je objavljen u dnevnim novinama “Politika” 14. januara 1937.godine i sadrži plan razvoja Kruševca 1937. godine. U  intervjuu se navodi plan izgradnje vodovoda i kanalizacije, uređivanje glavnih ulica, podela Košijskog polja na tri dela (pijaca i skver sa spomenikom kralju Aleksandru, sajmište i aerodrom), izgradnja nove gimnazije, Oficirskog doma, Trgovačkog doma kao i novog hotela. Neka ovaj intervju bude podsećanje na razvoj Kruševca i na čoveka kome se ni do danas, posle 78 godina od objavljivanja ovog intervjua, grad Kruševac nije odužio makar jednom ulicom koja bi nosila ime Krste Novakovića.   Kruševac, 12. januara Prema novom građevinskom planu, koji se već uveliko ostvaruje, Kruševac će u najskorije vreme potpuno izmeniti svoj izgled. Ovaj stari srpski grad izgradiće se u modernu varoš, jer će dobiti ceo niz novih reprezentativnih zgrada i drugih tekovina. Kruševac to, uostalom i zaslužuje i po svom geografskom i administrativnom položaju, od čega zavisi napredak i čitavog ogromnog zaleđa sa naseljima i masivima Jastrepca i Kopaonika. Nema sumnje da za sve ovo najveća zasluga pripada g. Krsti Novakoviću, pretsedniku Kruševačke opštine. Pretstojeći radovi vrlo su zamašni. Jedan deo već je počeo da se ostvaruje, jer to dobrim delom zadire i u državne potrebe. Zato će glavna finansiska sredstva pružiti država, a jedan deo primiće na sebe i Kruševačka gradska opština. Ova akcija ima dvostruk značaj, jer je sada i privatna inicijativa prešla da investira veće sume u podizanje novih zgrada u Kruševcu. A suvišno je i napominjati da će to biti od velikog značaja za razvoj turizma u ovom delu Srbije i za bolji prosperitet industrije, koja se već ovamo podiže. Uspavani ekonomski život znatno će se probuditi. To će prvenstveno osetiti veliki broj nezaposlenih radnika, sitnih zanatlija i trgovaca.     Vodovod i kanalizacija Rešenje pitanja kanalizacije i vodovoda ima životni značaj za Kruševac. Ovo pitanje povlačilo se ceo niz godina, i ono je najzad dobilo svoju zakonsku formu obrazovanjem terenske sekcije, čije je sedište u Kruševcu. Ova sekcija do kraja januara ove godine mora da izvrši potrebna terenska snimanja dalje izraditi sve potrebne projekte i proračune. Kanalizacija i vodovod izgrađivaće se istovremeno. Pretsednik opštine g. Novaković kaže da su oba ova važna komunalna pitanja načelno rešena, da su pretresana u opštinskom odboru i da će se radovima pristupiti čim to prilike dozvole, a on se nada da će to biti vrlo skoro. Voda će po svoj prilici biti dovedena sa Jastrepca, kako je on udaljen oko 15 kilometara od Kruševca.   Moderni kolovozi Stara turska kaldrma u Kruševcu, u toku nove budžetske godine biće zamenjena modernom kamenom kockom. Pošto su izrađeni svi projekti i predračunske sume odobrene, Kraljevska banska uprava u Nišu u najskorije vreme raspisaće licitaciju za radove. Moderni kolovoz biće za sada postavljen samo kroz glavne ulice u dužini od tri kilometra, to su u stvari produžetci državnih drumova. Tako će od aerodroma, kroz Grštak, pored nove crkve, odakle se odvaja jedan krak u dužini od dva kilometra prema Obilićevu, glavnom ulicom pored spomenika, Okružnog suda, pa onda ulicom Cara Lazara do sela Lazarica biti postavljen potpuno nov kolovoz. Isto tako od spomenika prema parku do sela Bivolja biće postavljena kamena kocka. Dužina ovih kolovoza iznosi oko šest kilometara,...

cela vest

„Politika“ o kruševačkom kraju i njegovim stanovnicima u Prvom svetskom ratu

16:12 u Priče sugrađana | 0 komentara

Apstrakt: Ovaj rad predstavlja odabrane tekstove iz dnevnih novina „Politika“ koji su vezani za kruševački kraj i njegove stanovnike u Prvom svetskom ratu. Tekstovi koji se nalaze u radu objavljivani su u periodu od 1914. – 1930. godine. „Politika“ je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 12/25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista. Ove srpske novine su, danas, najstarije i najuticajnije novine u ovom delu Evrope. Ove srpske novine su jedne od najznačajnijih dnevnih listova na Balkanu, te sa te strane predstavlja nezaobilaznu građu za proučavanje istorije i kulture Srbije, Balkana i sveta 20. veka. Povodom velikog jubileja – stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, u ovom radu su sakupljeni zanimljivi, verovatno zaboravljeni i potpuno nepoznati događaji u današnjem vremenu, koji se tiču kruševačkog kraja i njegovih stanovnika u vreme Prvog svetskog rata, a koji su objavljeni u „Politici“ u periodu od 1914 – 1930. godine. Tekstovi su doslovno prepisani kako ne bi izgubili svoju originalnost i objavljeni su hronološkim redom po godini objavljivanja u novinama.   NAŠ “KOMITA”  Na položaju, 3. oktobra Na jednoj železničkoj stanici zadržao se vojni voz prilično dugo. Bataljon se prevozio na mesto koncentracije. Kako je bilo nesnosna vrućina u junu, izađosmo malo iz vagona. Na peronu je u gomili sveta, mahom obaveznika, lutao i jedan dečko. Mali, neugledan, u pohabanom seljačkom odelu. Na nogama je nosio neke iscepane opanke, koji izgleda nisu bili za njega kupljeni. Jedan od oficira ispita ga, šta će on ovde. Tada nam on, kroz plač, ispriča svoju istoriju: „Rodom sam iz jednog sela u kruševačkom okrugu. Roditelji su mi siromašni, pa su me dali da služim u Kruševcu i da učim zanat. Majstor mi je otišao u rat, a mene otpustio. Ja kući neću da idem. Došao sam ovde da me primite u vojsku, i povedete na granicu, jer živ neću da se vraćam.“ Zainteresovala nas ova odlučenost jednog deteta od 14-15 godina. Više radi vica i prekida dosade u putu, povedosmo dečka s nama. Nije mogao, u prvi mah, verovati da ga zaista uzimamo s nama na put. Po licu mu se poznavalo, da je blažen što mu se namera ostvaruje. Šćućurio se bio u jedan ugao vagona i tihim glasom je odgovarao na mnogobrojna pitanja, koja su mu postavljena. Za vreme koncentracije oko Aranđelovca, vojnici su ga obučili da rukuje puškom. Dečko je bio simpatija ne samo čete, u koju je primljen, nego celog bataljona. Iz milošte prozvali smo ga komita. Kad smo se krajem jula, po najvećoj žezi, krenuli ka Ceru usiljenim maršem, „komita“ je išao na začelju čete. Bio je veseo, vrlo razgovoran, na licu mu se nije moglo videti ni traga od umora. Marš je trajao puna 24 časa. Tu je puk dao sve što se moglo. Taj će marš ući svakako u ratnu istoriju i u ratnoj službi pominjaće se kao redak primer napora i izdržljivosti. Na ovome maršu čete su se bile prepolovile. Zbog vrućine i umora, mnogi vojnici su bili zaostali. Na opšte divljenje, „komita“ nije bio među onima koji su ostali uz put. Naporedo s komandirom i onim najizdržljivijim vojnicima koračao je on. Pri tom se cele noći nije spavalo. Morao je čovek da mu se divi i da ga hvali. Pokazivali smo ga...

cela vest

Sećanja (na) doktora Arsića

18:43 u Kruševac kroz reči, Priče sugrađana | 1 komentar

Da li ste se nekada zapitali kakve sve tajne čuvaju zidine, kuće i predeli kruševačkog kraja? Da li ste nekada razmišljali da deo ovih tajni i uspomena čuvaju oni, naši najstariji sugrađani? Njihove fotografije i priče mogu vas povesti na put do vremena kada su oni bili mladi. Članovi i članice našeg Tima za digitalizaciju kruševačkih uspomena pokušali su da, pre nekoliko meseci, zavire u prošlost i u prostorijama Gerontološkog centra razgovarali sa (tada) najstarijim korisnikom dr Andrijom Arsićem. Dugogodišnji član kamernog  muškog hora “Stanislav Binički”, dr Arsić, rodom iz Milutovca, veliki deo svog života proveo je u Kruševcu, te se sa punim pravom može smatrati Kruševljaninom. Rođen  je 1. oktobra 1921. godine i nakon studija medicine odlučio je da  se, pre više od 60 godina, doseli u Kruševac. Svakako, ostaće zapamćen i po doprinosu koji je dao lokalnoj bolnici, tačnije njenom ginekološkom odeljenju.  Kako je dr Andrija tokom ovog razgovora  pomenuo grad Kruševac se puno promenio u odnosu na vreme kada je on bio mlad. “Sećam se hotela Beograd, gde sam dočekao jednu Novu Godinu. Preko puta je bila kafana “Gladstone”, jako uslužna kafana.  Sećam se i kafane ”Takovo” koja je kasnije bila bioskop. “- rekao je dr Arsić i dodao: “Gde je sada zgrada Milicije, tu je nekada bila kafana “Soskić” ili “Srpski Kralj”. Tu su dolazili ljudi sa svih strana. U to vreme automobila nije bilo, pa su dolazili konjima ili fijakerima ili su imali čeze. U dvorištu ostave konje i kola, imali su i sluge koje su hranile konje, a mi u kafani smo uživali u jelu i piću. Išli smo porodično i u kafanu “Pariz” na ćevape i slušali muziku.  Ali, povremeno smo izlazili, nismo izlazili svakag dana. ” Kako je druženje dalje teklo dr Arsić pričao je i o Domu vojske gde su se ranije, prema njegovim rečima, održavale priredbe, ali se seća i izbora za mis održanih u ovom prostoru, kao i nastupa Dragana Takovića. Ono što je doktor ovom prilikom istakao je činjenica da je u Domu vojske uvek bilo prijatno i elegantno. Sa druge strane, to su bila vremena kada je bilo jako teško održati novorđenčad u životu, pa je stopa smrtnosti odojčadi bila visoka, što zbog slučaja da su se rađali u  kućama, što zbog nehigijenskih uslova, odnosno nečistoće.  Veliku zahvalnost, u ovom smislu, dugujemo upravo dr Andriji Arsiću, koji je na poziv tadašnjeg načelnika ginekologije započeo svoju karijeru kao pedijatar u Kruševcu. “Tadašnji načelnik ginekološkog odeljenja Rajkovac me je pozvao i ja sam prihvatio poziv i radio sam kao pedijatar 10 godina. Išao sam i na usavršavanje u Beograd i imao sam dosta uspeha u tome. Sećam se izreke jednog lekara, pedijatra “Više vrede dve tvoje (ruke), nego sva pamet pedijatara.” Kroz moje ruke je prošlo oko trideset hiljada dece. Tada smo ih lečili od raznih bolesti, a bilo je i sistemackih pregleda, merenja težine, praćenja kakav je bio porođaj i tako dalje.”, u razgovoru sa mladim posetiocima rekao je dr Arsić. Pored posla u kome je, kako i sam navodi, bio uspešan, dr Arsić imao je i jedan intresantan hobi, a to je horsko pevanje. On je ujedno jedan od osnivača Kamernog muškog hora iz Kruševca “Stanislav Binički”. “Taj hor je predstavljao muzički deo kulture Kruševca. Nastupao sam u okviru ovog hora preko četrdeset goodina. Dirigent je ...

cela vest

ŠTAMPARIJA ĐORĐA BUDIMOVIĆA

00:40 u Priče sugrađana | 0 komentara

Osnivanje štamparije i otvaranje knjižare predstavljalo je prvorazredni događaj za kulturno-prosvetni razvoj Kruševca. Prva štamparija u Kruševcu je počela s radom juna 1885. godine, a formirali su je mladi preduzetnici Aleksandar Malaćević i Đorđe Budimović. U štampariju je Malaćević uložio najveći deo svog kapitala, a Đorđe Budimović svoje stručno iskustvo i rad. Štamparija se u početku zvala ”Štamparija A. Malaćević i Đ. Budimović”. Pored štamparije imali su i zajedničku knjižaru. Đorđe Budimović je rođen 1858. godine u Pančevu. Potiče od siromašnih roditelja. Po završenoj osnovnoj školi, stupa na štamparski zanat u Pančevu, kod firme Đoke Jovanovića, štampara. Po završetku štamparskog zanata, nije mogao da podnosi teror Mađara nad srpskim življem u Banatu, napušta Pančevo i odlazi u Beograd gde se zapošljava u državnoj štampariji kao slovoslagač. Docnije, Đorđe Budimović i ostali štamparski radnici, 1881. godine, osnivaju prvu Zadrugu štamparskih radnika u Beogradu. Zadruga je formirana u cilju širenja radikalizma, koji je prednjačio po naprednim i slobodarskim idejama u ondašnjoj Srbiji. Taj radikalni pokret, posle Timočke bune 1882. godine, bio je ugušen, a Glavni odbor Radikalne stranke rasturen i njegovi članovi pohapšeni. Glavni njihov organ ”Samouprava” prestala je da radi. Pošto je svaki politički rad na radikalskim idejama u Beogradu bio ometan, a rad štamparskih radnika bio nemoguć, doneta je odluka da se ide u unutrašnjost zemlje. Da bi se u tom pravcu što više učinilo, prosvećeniji i inteligentniji članovi Zadruge, razmestili su se po većim i važnijim me- stima u Srbiji. Đorđe Budimović je upućen u Kruševac, a drugi u Užice, Niš, Kragujevac, Požarevac, Čačak i druga mesta. U tim mestima se otvaraju štampari- je a uz svaku od njih pokreće se i po jedan lokalni radikalski list. Članovi pomenute Zadruge imali su velike zasluge za političke slobode i vaspitanje našeg naroda. Njihovom pojavom i naše novinarstvo je jako napredovalo jer oni nisu bili samo slovoslagači, već i vrlo aktivni saradnici tadašnjih listova i političkih brošura.                                                                      Porodica Budimović   Đorđe je bio čovek široke kulture i obrazovanja. Družio se sa tada vodećim intelektualcima Kruševca, profesori- ma Emilom Mužom i Radetom Ilićem, koji su kod njega rado navraćali. U svojoj knjižari je držao ne samo školske udžbenike već i literarna dela. Đorđe je bio ”prvi knjižar u unutrašnjosti Srbije koji je počeo, pored školskih knjiga, držati na stovarištu i zabavnu i poučnu knjigu. Njegovo interesovanje za književne novosti, kao knjižara iz unutrašnjosti, bile su u Beogradu dobro zapažene”. List ”Književni glasnik” piše da je istrajno, na dizanju naših patrijahalnih palanki, a uz to biti u isto vreme pionir radikalizma. Takav je rad trošio čoveka i ljudi iz te grupe odlazili su u grob pre vremena”. Đorđe Budimović je umro 25. oktobra 1923. godine ”mirno i tiho, zadovoljan ipak plodom svoga života… a sahrana njegova bila je jedna lepa manifestacija pažnje i poštovanja, koju je Kruševac ukazao pokojniku, odavši mu time poslednju zaslužnu poštu”.   ŠTAMPANjE LISTOVA I ČASOPISA Prema istraživanjima Slobodana Simonovića objavljenim u knjizi ”Bibliografija kruševačke periodike”, navešćemo hronološkim redom neke od listova i časopisa koji su izlazili iz štamparije A. Malaćevića i Đ. Budimovića, kao i samostalne štamparije Đorđa Budimovića.        ...

cela vest

EKSPLOZIJA BARUTA U KRUŠEVCU 1901. GODINE

00:02 u Priče sugrađana | 0 komentara

             Stojan Milošević U sredu 26. o. m. (1901.) oko pola četiri sata po podne, dogodila se u Kruševcu (Srbija) užasna nesreća u dućanu Stojana Miloševića, trgovca baruta i dinamita. On je spravljao rakete za doček NJV Kralja i Kraljice. Nesrećom se zapali barut, njega opali, zahvati gotovo sve raketle, a potom i burad baruta. Za četvrt sahata plamen je obuhvatio i okolne zgrade i barutne dućane. Usled silnog praska potresao se sav Kruševac, na zgradama u okolini na 500 metara popucali su svi prozori. Četvrti dućan od Stojanovog, Miloša Protića, porušen je a bio je od slabog materijala. Gostionica „Takovo“ leži u ruševinama. Eksplozija je bila tako jaka da su grede i balvani leteli u vazduh. Jedan je pao i na zgradu braće Simića i ovu potpalio. Dok se čuo prasak nije se smelo pristupiti požaru. U ruševinama se našlo, koje mrtvih koje teško ranjenih, preko 20 osoba. Među teško ranjenim je i sam Milošević, koji je još nesposoban da o ovom strašnom događaju obaveštaje dade. Jednom reči srednji deo varoši nalazi se u pravim ruševinama i šteta je ogromna. Ova grozna nesreća mogla je samo nesmotrenim radom toliku grdnu štetu i sebi i drugima naneti, i za najveću osudu je, da je vlast mogla dozvoliti držanje tolikog baruta u sredini varoši. IZVOR: Nedeljne novine “GRAD”, br. 31 29. novembar 2002. godine str. 22 Po istraživanju Adama Stošića koji je podatak pronašao u pančevačkom listu “Građanin” br. 40 30. septembar 1901.   Priredio: Miloš...

cela vest

Svastike najčuvenijeg mađarskog ciganina stanovnice Kruševca

00:20 u Priče sugrađana | 0 komentara

Pre 111 godina (29. marta 1903.) umro je ne jedan od najvećih, kako se to uobičajeno kaže, već zaista najveći kompozitor mađarske narodne muzike, koja se odavno smatra ne njegovom već izvornom narodnom. Zvao se Danko Pišta. Rođen je u okolini Segedina (Saćmaz)  14. juna 1858. godine, kao prvo dete svojih roditelja Danko Ištvana ciganskog muzičara i Mijo Rozalije. Danko Pišta sa majkom Posle mnogih godina on sam je o svom mestu rođenja zabeležio sledeće: “Rođen sam tamo, gde se srce ne rađa. Svako će znati gde sam rođen.” Imao je svega devet godina kada mu je umro otac. Zajedno s njim za ocem su tugovale i tri njegove sestre Irena, Etel i Roza. Zbog očeve smrti nije mogao da nastavi školovanje. Završio je tri razreda osnovne škole, jedan reformatski i jedan luteranski razred. Voleo je da čita i često je pozajmljivao knjige od svojih školskih drugova, ali je kasnije imao i sopstvenu biblioteku. Najčešće je čitao dela Aleksandra Dime, Viktora Igoa i čuvenog mađarskog pisca Jokai Mora. Učitelj violine bio mu je Erdelji Naci koji ga je učio dva meseca. Međutim, morao se zaposliti kao čerpićar kako bi zaradio za hleb. Tako je neko vreme violinu ostavio po strani. Virtuoz nije postao, ali njegovi savremenici govore da mu je, kada je svirao, muzika izvirala iz srca. Sa 15 godina je u rodnom selu osnovao ciganski orkestar (bandu) čiji je ujedno bio i vođa. Svirali su na okolnim salašima, koji su tražili jeftine muzičare. Često su svirali samo za nešto novca, hranu i vino. Banda je svirala i na salašu Joo Ferenca, i tom prilikom se 17-to godišnji, plavooki Ciganin Pišta zaljubio u gazdinu 13-to godišnju kćerku Ilonku. Tri godine kasnije Daroci Pal, kapetan puste, je u Pištino ime zatražio Ilonkinu ruku, ali ih je devojčin otac najurio sa imanja budući da je svojoj kćeri namenio daleko bolju priliku od siromašnog Ciganina. Ilonka je u kapiji poklonila Pišti jednu ružu. Od tog trenutka, ruža kao simbol ljubavi, postala je pratilac njegovog stvaralaštva  U najmanje pedeset naslova ili tekstova njegovih oko 500 pesama nalazi se ruža. Tih 500 pesama koje je komponovao za vreme svog kratkog života, čine ga najvećom lićnošću istorije mađarske narodne muzike. Posle dva neuspešna pokušaja Ilonke da pobegne za izabranika svoga srca, treći put je uspeo da je odvede pred oltar i to 13. jula 1880. godine. Godine 1890. otputovao je u Budimpeštu, a 1895. osvojio je nagradu na konkursu Nova vremena. Devedesetih godina XIX veka održao je brojne koncerte u Mađarskoj, a svirao je i na koncertima u Moskvi i Petrovgradu. Koncertom održanom na carskom dvoru postigli su ogroman uspeh. Na kraju koncerta prišao mu je ruski car Nikola II i u znak priznanja navukao na prst Danko Pište svoj najlepši brilijantski prsten. Ostali gosti, videvši ovaj gest, postupili su na isti način tako da je na kraju na svakom prstu imao po jedan prsten. Pošto su mu tako ukrašeni prsti, on je navodno uzdahnuo:” Dragi dobri Bože! Zašto si nam dao samo deset prstiju!” Danko Pištai sveska sa njegovim najnovijim pesmama Posle neuspešnog pokušaja izlečenja, umro je od tuberkuloze 29.marta 1903. godine u Budimu u stanu svoje sestre u prisustvu voljene Ilonke. Kovčeg Danko Pište je ispratio orkestar sastavljen od 500 cigana. Isto toliko njih ga je čekalo i u Segedinu. Kada su istovremeno...

cela vest

PRVI POČASNI GRAĐANIN KRUŠEVCA

19:08 u Kruševac kroz reči, Priče sugrađana | 0 komentara

  PRVI POČASNI GRAĐANIN KRUŠEVCA – DRAGUTIN GAVRILOVIĆ- Dragutin Gavrilović rođen je 25.maja 1882. godine u Čačku od oca Petra, lokalnog krojača i majke Milke, domaćice. Posle završenog šestog razreda gimnazije postao je pitomac Vojne akademije. Završio je 32.klasu Vojne akademije u Beogradu 1901. godine. Pitomci ove klase posebno su se istakli u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, a njihovoj slavi mnogo je doprineo i Dragutin Gavrilović. Ukazom Kralja Aleksandra Obrenovića, 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u čin pešadijskog potporučnika kao 109. u rangu od 192 svršena pitomca. Posle Vojne akademije je postavljen za komandanta Desetog pešadijskog puka moravske divizije u kojem su bili vojnici iz Čačanskog okruga. Na dužnosti vodnika X puka “Takovskog” u Gornjem Milanovcu i Čačku se pokazao kao vrlo sposoban oficir. Odlikovan je medaljom za vojničke vrline 1908.godine. Učestvovao je u Balkanskim ratovima, a za pokazanu hrabrost na bojištu nagrađen je zlatnom medaljom “Miloš Obilić” i unapređen u čin majora. Slavu nacionalnog junaka Dragutin Gavrilović stekao je u Prvom svetskom ratu. Za zasluge na bojnom polju, posle Kolubarske bitke odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda.   Slika 1. Major Dragutin Gavrilović                           Slika 2.Kuća Dragutina Gavrilovića u Čačku (današnja ulica Cara Lazara) Pukovnik Dragutin Gavrilović, ostao je upamćen po svom govoru vojnicima pred presudnu bitku, 7. oktobra 1915. godine, i po junaštvu koje su u toj bici iskazali on i njegovi saborci. Gavrilović i njegovi ratnici ponudili su svoje živote na oltar Otadžbini, podmetnuli su svoja junačka prsa pred daleko nadmoćnijeg neprijatelja, ne bi li omogućili srpskoj vojsci i narodu da se spase pred hordama neprijatelja. Nisu želeli da Beograd, dragulj u srpskoj Kruni predaju neprijatelju bez borbe.   Obale Save i Dunava, na prostoru od današnjeg Brankovog do današnjeg Pančevačkog mosta, od daleko brojnijih nemačkih i austrougarskih snaga branili su delovi 10. i 7. puka, ostaci Sremskog odreda (pod komandom bivšeg austrougarskog poručnika Ignjata Kirhnera) i ostaci Žandarmerijskog odreda (pod komandom naturalizovanog Nemca poručnika Đorđa Roša). Ostatak 7.puka i trećepozivci bili su ukopani na Adi Ciganliji i branili taj sektor fronta od nemačkog iskrcavanja. U toku borbi za odbranu Beograda od 6. do 9. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je držao 2. bataljon majora Dragutina Gavrilovića. Neprijateljske jedinice zauzele su  nasip iza Železničkog mosta, na samoj obali Dunava i tu se ukopale. Žestoko dejstvo artiljerije proteklih dana pretvorilo je srpske položaje u tom kraju Beograda u ruševine, ali su hrabri srpski branioci i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na pojedinim mestima iznosilo je svega 20 do 30 metara. Zadatak branilaca na ovim položajima bio je da neprijatelju nikako ne dozvole da utvrdi mostobran. Tog 7.oktobra Rošov Žandarmerijski odred koji je prvi napao neprijateljske položaje, negde oko 14 časova, nije uspeo da potisne neprijatelja, čak ni po cenu ogromnih gubitaka. Ispostavilo se da je jedina mogućnost da se daleko nadmoćniji 59.austrougarski puk u potpunosti odbaci bila da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad. Slika 3.Četa X kadrovskog pešadijskog puka, koja je izginula u odbrani Beograda 1915.god., snimljena pred svoju pogibiju u dvorištu kafane ,,Venecija’’ na Savi Zato je negde između 14:00-14:30 časova major Gavrilović prikupio tri voda svog 2.bataljona, dva voda 3....

cela vest