Navigation Menu+

Priče sugrađana

Memoari jednog grada

00:07 u Priče sugrađana | 0 komentara

Deca kruševačkih ulica, 1945-1970. Ako u rukama držite knjigu profesora Miroslava Bogdanovića „Deca iz mojih ulica“ pred vama nisu samo lične priče, anegdote i zaboravljeni podaci o deci iz njegove ulice i o ljudima u koje su kasnije odrasli, pred vama su memoari grada, priča i razglednica posleratnog doba jedne  varošice. Polazeći od početaka i velikih snova koji su se gušili u prašini kaldrmisanih ulica, kroz rađanja večitih ljubavi, osnivanja porodica u gradu koji po mnogo čemu više nije isti. Govoreći o tim danima profesor pominje duboku nostalgičnost za ženskim glasovima koji bi svakodnevno slobodno pevali one posebne izvorne pesme u dvorištima, na ulicama ispred gradskih česama dovlačeći vodu u emajliranim kofama, čupajući prkosno cveće i korov koji je rastao u procepima kaldrme. „To je tada bilo normalno, a danas kada bismo čuli nekog da peva u dvorištu, proglasili bismo ga ludim!“. Dosta opisa poklanja glavnoj ulici, Zakićevoj, a danas ulici Majke Jugovića, i čitajući o njoj između redova će progegati dečaci koji su se tada takmičili u hodanju na rukama ( hvaljeni i najbolji u toj disciplini, dečaci iz Grštaka, su držali rekord od 50m bez zaustavljanja).  Ako njom prošetate još malo, nailazite na pasuse koji govore o javnim razglasima.  Oni su bili visoko postavljeni na bandere duž glavne ulice i svake nedelje, kao i praznicima, bili razlog okupljana grupica uzbuđenih i srčanih građana koji će najzad slušati uživo prenose fudbalskih utakmica. A to, ko je navijao za koga, moglo se raspoznavati i po bedževima, obavezno nošenim na levom reveru sakoa. Pionirskom parku će ove stranice udahnuti posebnu živost. Bio je nezaobilazno mesto za lagane nedeljne šetnje, za iskrena dečija nadanja da će roditelji dozvoliti makar jednu vožnju vozićem krug oboda šume. Takođe su opisane česte posete cirkusa, kao i (i)legalni boks mečevi. Ono što je Pionirski zadržao jeste sindrom prvih ljubavi, one su uvek iza nekoliko zračaka svetlosti, u onim najšumovitijim delovima parka,  skrivene u drhtavici i iščekivanju prvog poljupca. Zatim  biste ponovo ili po prvi put preživeli šezdesete, zajedno sa epohalnim trenucima dolaska tehničkih čuda u naš grad. „U proleće 1958. godine pojavila se kutija koja ima pokretnu sliku! Zvali su je televizija.“ Prvi televizori nisu imali onu „porodičnu“ upotrebu, za koju danas samo i znamo, već su se postavljali u izloge prodavnica „Todor“ i „Zvuk“… Pominje i jedan koji je postojao u holu Banke, a privilegiju gledanja malih ljudi u kutiji imale su samo porodice zaposlenih. Neverovatno retki i gotovo magični trenuci bili su telefonski razgovori u pošti, za prenos reči putem žice moralo se zakazati dva dana ranije. (!) Sa početkom cvetanja industrijske strane grada „deca iz njegovih ulica“ ponosno bi dobijala posao, najčešće u državnoj službi. Zaposlenje u državnoj firmi je pored materijalne koristi nosilo sa sobom nešto njima daleko bitnije: osećaj društvene korisnosti i vrednosnu ulogu u kolektivu, koja je bila na ceni u svim moralno-vaspitnim govorima. Naučeni da vole i istinski veruju u takvu socijalnu pravdu, ta „deca“ su odrastala u mnogo srećnije ljude. Kruševačkom čaršijom se generacijama prenose mudrosti, fore, fazoni, ali i ti isti nadimci koji i kod klinaca decenijama mlađih bude vrstu nestvarne nostalgičnosti za davnim vremenom. U svojoj knjizi profesor priča o razlozima, načinu dobijanja i značenjima istih. U tom kovitlanju smešnih, manje ili više uvredljivih nadimaka sigurno ćete pronaći i one od osoba vama bliskih.Na samom...

cela vest

Kako se gradio šareni grad

02:14 u Priče sugrađana | 0 komentara

Intervju sa Predragom Vertovšek, jednim od najpoznatijih kruševačkih arhitekta   Predrag Vertovšek je jedan od najpoznatijih kruševačkih arhitekta, čovek koji je odgovoran za očuvanje brojnih zaostavština našeg grada. Diskretna osoba, senzitivna i predusretljiva, malo govori o svojim uspesima, ali njegovi uspesi puno govore o njemu. Za Idejnet govori o stilovima izgradnje Kruševca u 19. i 20. veku, kao i o zanimljivostima iz gradske kulture. Da li znate kako se dogodilo to da su se Kruševljani preselili u ovaj deo grada (gde su danas) nakon oslobođenja od Turaka? Kruševljani su stanovali i radili u delu grada koji se zvao Ključ, u predelu prema Jasici. Taj deo bio je prepun močvarnog i nezdravog zemljišta, pa je Knez Miloš 1836. (ubrzo nakon oslobođenja) naredio da se Kruševljani presele u gornji deo grada. Građani to nerado prihvataju, jer je selidba bila izuzetno skupa. Knez Miloš je ostao uporan, pa se novac ipak skupio. Tada nastaju prve ulice. Kad su Turci predali Kruševac Srbima, počeli su masovno da se iseljavaju. Iz sela su isterivali turske porodice, rušili džamije. Kruševac postaje srpski grad, mada u okviru njega postoji još par turskih domaćinstava koja se gase tek kasnije. Ispričajte nam nešto o Grčkom šoru; Kako je postao zaštićen spomenik grada Kruševca? Grčki šor je sadašnja Karadžićeva ulica, izuzetno lepa i stara. Mojom inicijativom, 1967. godine, “Zavod za zaštitu spomenika” je proglasio za kulturni spomenik. Ova ulica je i dalje lepa kao nekad, ali nažalost propada. Mnoge zgrade su danas prazne a zgrade treba da žive. Kažite nam nešto o Bagdali, kako je dobila ime? Najveći deo Bagdale 1 i 2 projektovala je Marija Pudlo. Ona je uredila ovaj deo po regulacionom planu, iako je bilo planirano da se radi po urbanističkom. Deo gde se nalazi ulica Majke Jugovića uradio je “Zavod za urbanizam”, na čelu sa arhitektom Svetom Živićem. Bagdala 3 nije rađena ni po kakvom planu. Negde sam pročitao da je ovaj deo grada dobio turski naziv Bagda-Alah što znači božanski vrt ili Bog u vrtu. Bagda na persijskom znači vrt ili vinograd i tu reč su Turci preuzeli od Persijanaca kada su ih porazili. Persija je bila prva civilizovana država koju su Turci osvojili, pa eto odakle toliko njihovih reči i u samom turskom jeziku. Koja Vam je gradska kuća posebno lepa i interesantna? Kuća Simića. Ona je u stvari bila turska kuća, kuća begova Frenčevića. Oni nisu bili pravi Turci, već poturčeni Srbi, čak im se i prezime završavalo na –ić. Ova kuća je istorijski povezana sa oslobođenjem ovih krajeva. Naime, braća Frenčević su oteli dve srpske devojke iz okolnog sela što je razljutilo mnoge Kruševljane. Miloš Obrenović je iskoristio ovaj trenutak i tužio je braću Frenčević Porti u Carigradu. Sultan izdaje Hatišerif iz 1833. u kome je odlučeno da se šest nahija, među kojima i kruševačka, pripoje Srbiji. Kuća Simića mi je posebno lepa i zbog njene arhitekture. Iznutra je bila podeljena na muški i ženski deo, selamluk i haramluk. Centralni deo kuće bila je hana i tu su se ispijali čajevi i kafe. Za koje Vam je zgrade žao što danas ne postoje? Šteta je što je porušena zgrada prve apoteke Kedrović. Danas se na njenom mestu nalazi samo stilizovani cvet kamilice. Takođe mi je žao što je porušena stara porodična kuća Karakušević, koja se nalazila u ulici Majke Jugovića. To je...

cela vest

Znamenja grada

15:00 u Priče sugrađana | 0 komentara

(Skica za jedan neodržan govor koji se okrenuo u priču) Da bi jedan grad bio grad trebalo bi da ima bar jednu reku, jednu tvrđavu, jednu crkvu, muzej, pozorište, gimnaziju i biblioteku. Sve ostalo je podrazumevajuće. Sve druge stvari tiču se materijalnog bogatstva koje vreme neumitno razgrađuje i uništava. Zašto baš sve to i samo to? Reka je od davnina bila oznaka blagostanja i preduslov dobrog života, tvrđava je potvrda dobrog položaja , ona je štit za ljude i prirodna dobra ; crkva je oznaka duhovnosti i sabornosti naroda; muzej je potvrda postojanja narodne istorije, tradicije i neka vrsta lične karte naroda ; pozorište je kuća umetnosti i zabave i kulture; gimnazija je simbol obrazovanja ,mladosti i budućnosti grada; biblioteka dom mudrosti i muza. Da bi jedan grad zaista bio grad, trebalo bi da ima svoje simbole i znamenja u kojima je azbuka njegove duše. A Kruševac, naš grad, mislimo, sve to odavno već ima. Ako kažete grad pod Bagdalom, to je ime jednog znamenja grada – Bagdala , uzvišica koja zakriljuje grad i koja je odavno u pesmama. To je Bagdala Dušana Matića. Ako kažete Lazarica i Kula , onda znate da je to ono sveto mesto duše grada. Lazarica i Kula koja vekuju u pesmama. To su Lazarica i Kula Kneževe večere, Lazarica poslednje kneževe molitve. Ako kažete kosovski božur , onda je to krv Devet Jugovića i svih neznanih junaka, opet iz pesme , iz tužaljke Majke Jugovića. Nova vremena stvarala su novija znamenja. Spomenik sa likom Boška Jugovića i krstašem, Kosovkom devojkom koja lepotom nadmašuje vilu i večnim guslama Filipa Višnjića koga ovdašnji ljudi od milošte još nazivaju Grgurom. Spomenik je ovom gradu bio isto što i Mehmedpašin most Višegradu. Ništa se ovde nije dogodilo što kraj spomenika nije prošlo. I zar se može reći da je neko video Kruševac a da nije video Načelstvo, Menzulanu, staru Gimnaziju, Kuću Simića i Fontanu koju čuva srpski vojnik sa šajkačom i sve one česme dobrih voda i večnu kaldrmu koja još samo u Karadžićevoj inadžijski liže đonove slučajnih prolaznika, pa bakalnice sa reklama Meriminog luksuznog sapuna, frizerske izloge sa požutelim oglasima stanodavaca, drvare sa ispregnutim volovskim zapregama i Staru vagu zatrpanu vrećama novog žita. Nažalost, neka znamenja su zauvek nestala. Ona još samo žive u sećanjima sredovečnih i starijih i opet u pesmama i pričama. Tu su stari Pariz, Luvr, apoteka Kedrović, Bioskop 14 oktobar koji je prikazivao večni vestern, stare fotografske radnje dovoljne za dva grada, stari Pelivan, kazanndžije, ćurčije, mutavdžije Stare čaršije i zaboravljene kafane i kafanice u kojima se baškario orijentalni miris nagorelog ćumura…. Misteriozni sumrak u šanku kod Muse i Marka, građanska otmenost Evrope i Pariza, narodska raspričanost Starog Napretka, Bašta kod apoteke u kojoj je nastupao čuveni Paganini. A o čarima periferije teško da će biti dovoljna samo jedna priča. To su ona mesta gde su bile smeštene vunovlačare, kovačnice , pekare , sodadžije i klakerdžije. To su ona mesta sa čudnim srpskim imenima : Kurilovo, Pic mala, Mudrakovac, Golovode, Pakašnica, Bivolje . Kad s jeseni silazim strminom Bagdale , u rani jutarnji čas, čujem huk grada. Čujem neke zaboravljene glasove, izmešan govor generacija presečen zviždukom lokomotive i, ako je to praznični dan, onda mi se prvo oglasi zvono sa Lazarice, a onda , kao po dogovoru, zvono sa Svetog Đorđa. Ne...

cela vest