Navigation Menu+

DRAGOMIR J. PETKOVIĆ (1871-1946)

Postavljeno u Priče sugrađana

Pin It

APSTRAKT: U ovom radu govorimo o jednom od mnogih uglednih građana koje je Kruševac imao pre Drugog svetskog rata. O čoveku iz plejade školovanih, pametnih, dobrih, poštenih, razboritih i slobodan sam da kažem najboljih koje je dao Kruševac. To je gospodin Dragomir J. Petković.

Ko je Dragomir J. Petković?
Jevrem Petković (1829-1916), iz Lunjevice kod Gornjeg Milanovca imao je sinove Svetozara i Dragomira koji su završili Učiteljsku školu u Beogradu, gde su kao odlični učenici zapaženi i predloženi od nadležnih koji ih upućuju u Kijev da uče teološki fakultet. Tokom školovanja Svetozar se razboleo od tuberkuloze i umro dok je Dragomir diplomirao teologiju u Kijevskoj Lavri. Radio je u Negotinu gde su mu rođena deca, a početkom 20. veka dobio je posao u Kruševcu gde postaje upravnik Poreske Uprave. U Kruševcu je svojim delovanjem stekao veliki ugled pa je postao predsednik opštine, ispostavilo se poslednji predsednik kruševačke opštine pred Prvi svetski rat. Okupator je postavio svog predsednika opštine u liku Čedomilja Čovića, advokata iz Kruševca, ali kada se rat završio građani su aklamacijom ponovo izabrali Dragomira J. Petkovića za predsednika opštine. Dakle Dragomir J. Petković je predsednik opštine Kruševac do prvih izbora 1920. godine. Kada je osnovan penzioni fond Dragomir J. Petković je njegov prvi predsednik. Predsednik je Kreditne činovničke zadruge. Imao je sina Momčila i ćerku Darinku udatu za Milana Nakića, advokata iz Kruševca.
Dr Momčilo Petković (1904-1957), lekar, učio medicinu u Gracu i Beču gde je diplomirao. Oženio se Bečlijkom mađarskog porekla Kornelijom koju je upoznao tokom studija i doveo je u Kruševac. Bio je lekar u Kuršumliji kada je umro. Imao je sina Dragomira koji je stradao u automobilskoj nesreći kao dete. Dr Momčilo je Drugi svetski rat proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj.
Kruševac je tada mala varoš sa kućama smeštenim u velikim dvorištima, mirisnih bašti pod opojnim krošnjama procvetalih lipa. Jedna takva bila je u Kosovskoj ulici gde je živeo Dragomir J. Petković. U velikoj porodici živelo je njih trojica sa fakultetskim diplomama. Najstariji Dragomir, diplomirani teolog, njegov sin Momčilo, lekar, i zet Milan Nakić, advokat, diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Dragomir J. Petković posle Balkanskih ratova preselio je pozorište “Sinđelić” iz Niša u Kruševac. Pozorište koje vodi Delini izdržavano je tako što su Kruševljani koji su imali imovinu davali za pozorište – bili su mecene.
Između dva svetska rata kada je otišao u zasluženu penziju Dragomir J. Petković kao visoko obrazovan i kulturan čovek sa širokim vidicima svoju penziju trošio je neko bi rekao na neobičan način – na putovanja po svetu. Ali on je bio čovek koji je mnogo znao a još više je žudeo za novim saznanjima. Posle svakog dužeg putovanja on je držao predavanja tadašnjim studentima iz Kruševca koja su organizovana u hotelu “Pariz”.


Uprava Kreditne činovničke zadruge 1940. godine.

Dragomir J. Petković bio je veliki čovek u svom vremenu, čovek koji je zračio znanjem a to nije ni tada a ni sada na “ceni” jer uvek je bilo i biće onih kojima takve vrednosti ne znače ništa. Zato je on često koristio poslovicu: “tvoja slava ne da mi da spavam”.
Kad govorimo o Dragomiru J. Petkoviću moramo da pomenemo i to da je on u društvu znao da se hvali svojim mestom rođenja pa je malo u šali malo u zbilji govrio: “mi smo plemstvo”. Aludirao je na to da je u Lunjevici rođena Kraljica Draga dakako u istoriji poznata kao prva i poslednja – jedina srpska kraljica a Srpkinja.
Dragomir J. Petković je objavljivao svoje članke u “Leskovačkom Glasniku”, “Kruševačkom Glasniku” i drugde. U nastavku donosimo Putopis Dragomira J. Petkovića sa jednog od njegovih putovanja koje je “Leskovački Glasnik” objavljivao u nastavcima 1934., 1937. i 1938. godine. To je njegovo putovanje Sredozemnim morem kada je krenuo iz Dubrovnika pored Evropske obale zatim pored Afričke obale da bi se ponovo vratili u Dubrovnik. U njegovim putopisima pleni njegovo znanje o mestima koje obilazi što je veoma upečatljivo prenosio na čitaoca.

 


Dragomir J. Petković

KRATAK OPIS SA PUTOVANjA PO SREDOZEMNOM MORU

G. Dragomir J. Petković bio je tako ljubazan te nam je stavio na raspoloženje svoj interesantni putopis sa puta po Sredozemnom moru, koji ćemo donositi u odlomcima – Urednik.

Putovali smo pučinom Jadranskog mora, prošli smo Otranpski moreuz širok 75 km, dubok 900 metara, ušli u Jonsko more i plovimo pored Talijanske obale Tarantskim zalivom pored Kalabrijenete Italije, ulazimo u Mesinski zaliv u 22 časa (10 uveče) plovimo pored Sicilije i Kalabrije, vidimo Etnu visoku 3.300 metara, iz koje izbija beličasti dim, ispod nje Katanijo 253.000 stanovnika. Na visini od 2.500 metara pa na više beli se sneg, iz njega sulja vulkanski dim.
Ulazimo na Mesinska vrata koja su široka 3 km, tu je na Sicilijskoj obali Karidba a na Kalbrijskoj Suila. Već smo ugledali na Siciliji lepu varoš Mesinu 114.000 stanovnika, grad je osnovan od Grka 461. godine pre Hrista na Kalabrijskoj obali divan grad Režio (Reggio) 43.595 stanovnika to je taj Kalabrice. Obe varoši blješte u električnom osvetljenju sa raznobojnim kulama svetljiljama, na dužini preko 10 km.
Pored liparskih ostrva, na jednom od njih nalazi se vulkan Strombom visok 926 metara površina ostrva iznosi svega 4 km, ovaj vulkan uvek radi stoga ga nazivaju Žrtvrnik Tirena. Na tom ostrvčiću žive ljudi.
Sad smo uplovili u Tirensko more, čija najveća dubina iznosi 4.000 metara. Više ne vidimo nikakvu obalu, ni jedno ostrvo, samo nebo i more – to bezkonačno more, taj kolos, koji i podseća na veličinu i mudrost Tvorca svega ovog. Oh kako smo mali i sićušni pred ovom veličinom, pa ipak odvažnost čoveka da se ponese sa ovim kolosom uliva veliko poverenje u mudrost čovekovu!
Kako je lepo posmatrati na ovoj pučini izlazak i zalazak sunca koje se neposredno rađa iz mora i u njega uveče zapada. Plovimo i tu celu noć pučinom bez ikakvog traga od zemlje.
Plovimo pučinom nigde kopna, oko 7 časova i 40 minuta počinje da se nazire kopno Sardinije, jedna bela kula privlači našu pažnju. Konture velikih bregova koji se prostiru jugozapadno s leve strane našeg broda. Obala Sardinije je kamenita kao i naša Dalmatinska obala, upravo kao i sve obale Sredozemnog mora. Naselja se još ne vide a može biti da ih na ovoj strani u neposrednoj blizini mora i nema.
U 8 časova i 20 minuta pređe naš put jedna lepa lađa ploveći jugu, već počinju da nas prate galebovi, koji se ova dva dana nisu videli. Na jednom bregu vidi se mala lepa crkva sa horizontalnim pojasevima plavo obojenim, pa izgleda kao da ima široke obručeve oko sebe. Sad plovimo bliže obali Sardinije, oko 3-4 km udaljeni. Vide se na Sardiniji velike planine i krševi od istoka ka zapadu granitnog sastava. Sad se prvi put ugleda i obala Korzike, ali još u magli.
Mi plovimo i nalazimo se pred Bonificejivim vratima, širokim moreuzom od 12 km koji razdvaja Sardiniju od Korzike. Sardinija je drugo talijansko ostrvo po veličini. Korzika je treće ostrvo po veličini u Sredozemnom moru 8.722 km2, 281.939 stanovnika. Najveći je grad na Korzici Bastija sa 37.000 stanovnika. Ajačio sa 26.000 stanovnika najčuvenije je mesto jer je tu rođen Napoleon I car Francuske. Po sredini tesnaca Bonificijevog moreuza nalazi se gradić na obali zvani Bonifaci sa 3.660 stanovnika. Lađa zaokreće i plovi uz zapadnu obalu Korzike. Korzika je šumovito ostrvo. Korzika ima veći broj krševitih visova kristalnog i granitnog sastava od kojih neki dostignu visinu od 2.500 metara i preko. To crno kamenje iznosi dve trećine celokupne površine Korzike, čiji su vrhovi redovno pokriveni snegom.
Počinje talasanje mora, širina talasa 5-10 metara, dužina po nekog dostiže i do kilometar. Visina nije veća od 50-60 sm, po malo duva slabi vetrić, morska bolest oseća se kod osoba – putnika slabijeg karaktera. I ovaj kolos od čelika i gvožđa po malo podrhtava!!
U 11 časova ugledasmo jednu od većih kula svetljilja na Kamenjaru u samom moru.
U 16 časova 2. avgusta uplovismo u Ajačio. Lađa se ukotvi nedaleko od samog pristaništa na moru, njen teški lenger od 10.000 kg sa velikim hukom spušta se u more i zadire u njeno dno. Ovo je prva stanica na ovom našem putu, od Dubrovnika do Ajačija preplovismo 814 morskih milja a to iznosi 3.517.528 km. Tu veliku daljinu preplovili smo za 76 sati neprekidnog plovljenja.
Iskrcavanje izvršilo se našim motornim čamcima, na obali smo se sačekali dok su se svi putnici iskrcali, zvanična dozvola za iskrcavanje tako je brzo i za nas putnike neosetno izvršena, što služi na čast francuskoj dobro uređenoj administraciji. Nas niko nije pitao ni za pasoš, ni za ostale podatke, sve je to uređeno između naše komande na brodu i francuskih zvaničnih organa – carinama, policajca, lekara i njihovih pomoćnih organa, koji su na jednom lepom motornom čamcu prišli lađi i ispeli se na nju uz već spuštene čvrste stepenice, pri prolazu kroz nas turiste, koji smo se bili načetili na kraju lađe, lepo smo ih pozdravili (Leskovački Glasnik, 3. februar 1934, str. 4).
Po iskrcavanju na obalu, odmah smo seli u autobus koji su ranije za nas s lađe poručili. Svaki je imao svoje udobno sedište i krenuli kroz varoš za mesto zvano Dela Parata 14 km udaljeno od Ajačija, sve uz morsku vijugavu obalu, putem asvaltiranim, do jedne visoke kule svetljilje, koja je podignuta na jednom kamenitom bregu visokom 300-400 metara a sama kula visoka je oko 50 metara, mnogi su se putnici ispeli na vrh kule, jer je sa nje prostran vidik na zaliv i samu krševitu Korziku. Ovde je na obali mora i jedna restauracija, gde smo dobili limunade i ostala osvežavajuća pića.
Prolazeći kroz sela koja su malena sve kamenite kuće sa malim prozorima zbog vrućina, putevi što vode u sela i staze, sve su u kamenu izgrađeni, zemlja vrlo kamenita, zemlje vrlo malo i to se čuva kamenim ogradama, da je bujne kiše prolećne i jesenje ne speru u more. Nekoliko koza to je sva domaća stoka, pored konja i magarca. Oskudica pitke voode, oseća se jako, sve su tu cisterne za čuvanje kišnice, kojom navodnjavaju svoje bašte i baštice.
Narod je siromašan, ali čestit i ponosan gorštat, jako osetljiv na svoju čast, satočnik slobode koju ljubi više od života. Otuda je i postala krvna osveta, koju je proslavio svojim čuvenim popularnim delima Prosper Merime. Masline, vinogradi, pomorandže, limunovi i ribarstvo glavni su artikli primoraca. A šume unutrašnjosti Korzike, jesu izvori opstanka njenog vrednog i junačkog stanovništva (Leskovački Glasnik, 10. februar 1934, str. 3).
Pri povratku sa ovog izleta pristupili smo razgledanju znamenitosti u Ajačiju. Ovo je mesto gordo i ponosno sa svoga velikog Napoleona. Sva Korzika a naročito Ajačijo diše slavnom porodicom Bonapartinom.
Za Ajačijo vezana je legenda, da ga je osnovao Ajake, begunac iz Troje, posle propasti Troje. Temelj mu je udaren – gradu njegovom 1493. godine. Francuzi su ga utvrdili još bolje 1771. godine. napoleon je Ajačijo oglasio glavnim gradom Korzike 1811. godine. U to doba imao je samo 4.000 stanovnika, a sada 22.600. porodica Napoleonova useljena je u Ajačijo 1557. godine.
Napoleonov otac Karlo, borio se uz narodnog junaka Paskala Paoli, kao četnik više godina, protivu Francuza, krijući se u šumama i pečinama Monte Rotonda, i kad se izmirio sa Francuzima nastanio se u Ajačiju, gde se bavio advokaturom.
U Ajačiju se oženio Leticijom Ramolino zvanom Niobom Korzike koja mu rodi sina Napoleona u staroj kući 15. avgusta 1879. godine docnijeg cara Francuske. Na toj kući stoji danas spomen ploča. U stanu se vidi soba u kojoj se rodio Napoleon sa tadašnjim nameštajem. Pored Napoleona majka njegova Leticija rodila je još četiri sina i tri kćeri koje je Napoleon kao car postavljao kraljevima, knezovima i kneginjama. U ovoj kući se vide sobe u kojima je otac Napoleona vršio advokaturu, tu je njegov sto, knjige, slike, vidi se još velika sala za prijem sa nekoliko velikih i lepih slika, radna soba Napoleonova, njegov krevet, igračke, soba sa tajnim prolazom na podu, kroz koji je pobegao u pećine Korzike, kada htedoše Englezi da uhvate kao opasnog svog protivnika a prijatelja Francuske (Leskovački Glasnik, 17. februar 1934, str. 4).
U varoši se vidi spomenik njegov i njegova četiri brata, vidi se mesto gde je sam sedeći pravio planove za svoj rad u budućnosti. Ogroman spomenik u kući palate muzeja na pijaci u samoj ulaznoj sali – iz koje se penje lepim mermernim stepenicama za gornji sprat gde se u muzeju nalaze slike biste, trofeji, povelje, pisma i ostale stvari – ogrtači, zastave, doboši, sablje što su sve relikviji velikog cara, koje stvari podsećaju na njegov rad i dela. Slika majke, oca, ujaka kardinala, sina, njegovog “delića” malog koji je tako rano mlad umro u Beču.
Nalazi se do ove palate crkvica u kojoj je sahranjena majkaNapoleonova i ostali članovi njegove porodice. Na zapadnoj strani grada gde se nalazi spomeniki Napoleonov i njegova četiri brata, nalazi se katedrala građena od 1592. do 1603. godine, potporom legata pape Grgura 13. U krstionici crkve bio je kršten Napoleon.
Ajačijo je lepa varoš koja svakim svojim delom i delićem podseća stranca da se nalazi u rodnom mestu slavnog velikog Napoleona 1 cara Velike Francuske, vođe velike Armade.
Iz Ajačija smo pošli u 20 časova put zapada ka obali najlepšoj na svetu – azurnoj obali Provanse naše dične saveznice lepe Francuske!
Napomena: predavanje Parnota (Francuski vojni invalid German M. Parnot – M.S), profesora iz Ljubljane o zemlji vulkana i klasika – spuštanje jednog Francuza u krahter Etne 240 m u konstruisani aparat itd.
Predavanje o Korzici od istog profesora.
Smotra putnika sa pojasevima za spasavanje i uputstva za ukrcavanje u svoj određeni čamac i upoznavanje svoje stanice na palubi. Odvajajući se od Ajačija mi ostavljamo na istočnoj strani obalu Korzike, ploveći celu tu noć između 2. i 3. avgusta, mi smo stigli u maleni zaliv Monaka u 10 časova 3. avgusta. Naša se lađa ukotvila na moru i mi se u našim motornim čamcima iskrcavamo na obalu.
Kneževina Monako (zaliv iznosi 1.574 sm2) 25.000 stanovnika. Obala Monaka to je sam crni granit kamen, pa ipak čovečja vredna ruka napravila je na tom kršu, jedan raj na zemlji. Ovde je večito proleće, zimska temperatura u januaru u Monaku iznosi 10 stepeni, a kiše ima najviše u proleće i jesen, jakih vetrova nema nikada jer je zaklonjena Kneževina visokim brdima, ograncima Alpa (Leskovački Glasnik, 3. mart 1934, str. 4).
Obala francuske rivijere duga je 220 km, sa vrlo lepim zalivima. Obala je kamenita, ali se u neposrednoj pozadini vide visoke šumovite planine. Posle plovidbe od 14 sati, kao što rekoh mi smo se iskrcali u Monako, tu nezavisnu kneževinu.
Ovaka klima daje mogućnost za odgajivanje kultura cveća, koga ima u izobilju i raznovrsnog za sva godišnja vremena, kao nigde u svetu.
Ovu je kneževinu – ovaj kraj opevao Virgilije i Lukanj. Današnja dinastija vodi poreklo od Gablina Grimalda, jednog od potomaka Merovinga, koji je 1393. godine zavladao ovim krajem.
Znameniti dvorac knežev, koga su Genovežani sagradili, još u XVI veku, u kome se nalaze mnoge istorijske zbirke i kolekcije familije Grimaldi. Zatim najlepši Okeanografski muzej na svetu sa čuvenim Akvarijem koji je podigao knez Albert Grimaldi. U ovom akvarijumu nalaze se ribe i ostali stanovnici dubokog Okeana – čak iz dubina od 6.200 metara izvađenih, i tako lepo smeštenih u ovoj veličanstvenoj zgradi, gde žive u okolini onako isto udešenoj kao i na dubinama iz kojih su doneseni. Riba, zmija, crva, raznobojnih i raznovrsnih jegulja, gmizavaca i ostalih morskih životinja, ogromnih kornjača, morskih čudovišta.
U velikim salonima ove višespratne zgrade nalaze se preparati, slike, modeli, naselja sviju morskih obala od severnog i južnog ledenog mora, pa i svih obala umerenog i žarkog pojasa; vide se Eskimi sa svojim čamcima i alatima za lovljenje riba i medveda, kao i Malaski crnci, i ostali stanovnici sviju ostrva prostrane zemlje, sa njihovom decom, naseljem čamcima, i svim oruđem za lov. Vide se najprimitivnije sprave za lov, do najmodernijih današnjeg društva, poslednji izum tehnike, vide se prve lađe do modela današnjih najvećih kolosa (Bremen).
Ogromna morska čudovišta, kitovi, ajkule i ostale kolosalne životinje, beli medvedi, morski psi, foke, krokodili, is ve sprave za njihovo lovljenje, mnogobrojne karte, mape, slike, dijagrami. Statistički podaci i sve što je potrebno za ispitivanje površina i dubina sviju mora i okeana na ovozemaljskoj kugli.
Tako isto predmeti zanata, veština, umetnosti, izrađenih od kostiju, od kože, od masti i ostalog materijala svih životinja koje žive u okeanima, biser i biserne ogrlice, torbe, haljine i ostali nameštaj od školjaka, od kora, zuba i kostiju. Svu industriju od njenog početka do danas, a koja se razvijala od lova i materijala lovom dobivenog. Ogroman razvoj kitolovaca od ručnog hajtuna do sadašnjeg topa iz koga se izbacuje hajtun i kitove love.
Mašina za pumpanje vazduha dok kit ne pobegne u morske dubine kad bude topom pogođen. Vide se umetnički izrađeni predmeti od ribljih kostiju, čaše, sudovi, ukrasi i ostali predmeti tako davno načinjeni da se oko ne može tako lako odvojiti od ledanja i razgledanja.
Najčuvenija je zgrada u Monte Karlu i najviše posećivani saloni Kockarnice. Osnovana je 1856. godine a obnovljena 1863. godine. Uz salu Kockarnicu osnovana je banka koja je upravo finansira. Palata Kockarnice podignuta je 1878. godine. Pored lepote same palate spolja, unutrašnji raspored njenih velikih salona i ukrasa salona, izrada tavanice i zidova koji su najlepšim umetničkim slikama, bistama, kitovima, rezbarijom ukrasima, prevazilaze svako maštanje. Krasan pogled iz palate kroz velike prozore, bilo da se baci na stranu mora ili pred samu palatu na jedan vilinsko čarobni part.
Sama Kockarnica je otvorena od 10 do 24 časa koju posećuje ogroman broj stranaca iz celog sveta, ostavljajući svoje novčane priloge, kušajući svoju sreću, često zanešeni strašću za dobitkom izgube sav svoj imetak. Od ovih bogatih izgubljenih suma kneževina Monako izdržava svoj dvor, sve kulturne ustanove i vojsku od 100 ljudi. Blagodareći obilnom porezu koji plaćaju svi stranci celog sveta – nadajući se velikim dobicima, pri tom ne mali broj gubljaše u toj nesretnoj igri sav svoj imetak, a potom završavahu sa samoubistvom (Leskovački Glasnik, 10. mart 1934, str. 4).
Lepotu Monte Karla čine kuće sa više spratova od raznog materijala i mermera u raznim bojama, stilovi sve lepši od lepših. Sve su građevine poređane anfitsaliralno uz breg, te se varoš beljaše i bleštaše u velelepnosti, kuće kao sneg bele čine jak utisak na putnike koji sa lađe gledahu ovu veličanstvenu varoš. Bejaše vila na usamljenim stenama u bregu, i istaknutim morskim hridama napravljenim, kao da lebde u vazduhu, naročito noću osvetljene jakom raznobojnom električnom svetlošću koja se ne štedi, koja se izdašno prosipa.
Za lepotom kuća, vila, restorana, dućana, mostova, svodova, tunela, kioska, raznovrsnih terasa ističu se parkovi, ti rajski vrtovi puni egzotičnog cveća. Palme, platani, lijanderi, ruže kojima beše prošla sezona, tako često, divno podšišani kao da ih je frizer doterivao, na mnogo mesta ukrašeni bistama, česmicama, raznim kitovima velike umetničke vrednosti, nenadmašne lepote bistama i spomenicima velikih zaslužnih ljudi – vojskovođa, državnika, književnika i pesnika. Ove prelepe bašte noću još čarobnije izgledaju.
Mnogobrojne sijalice u bokorima cveća skrivene, u podnožju velikih drveta smeštene, davahu noću taku sjajnost cveću, drveću, trave i okolnim predmetima da se ova lepota ne može rečima opisati, koja se nikad ne može rečima opisati, koja se nikad ne može zaboraviti, ushićenje koje podilazi čoveka, osećaj ljubavi lepote ne može se ničim slađim i lepšim zameniti.
A šta da kažemo o ulicama, putovima, stazama, stepenicama i pojedinim terasama, koje je ovaj veliki narod podigao, koje čuva i održava. Putovi asvaltirani vode po celoj Francuskoj vode na najviše bregove, vode pored azurne obale. Putovi puni hlada, bez prašina, sa mnogo udobnosti u prostranim brzim autobusima – Autokarima u kojima ima 30-40 udobnih sedišta. Pored putova celom obalom idu železnice, tramvaji, a sada i vrlo sigurna aeroplanska veza. Vožnja je veoma jeftina, jer su putovi odlični, jer je benzin vrlo jeftin. Vožnja od 30-40 km ne staje više od 4-5 franaka po osobi.
Pored čuvene palate kockarnice zvane Zimska nalazi se i druga palata – letnja izgrađena na obali mora. To je tako isto ukusno i luksuzno napravljena građevina, sa ulazom bajno načinjenim, sa belim mermernim stepenicama, koje nas penju na najviši deo palate, na njenu terasu punu cveća. Ova palata noću je osvetljena morem svetlosti. Svetlost koja šiba u nebo poput vodoskoka, u raznim bojama, daje ovoj palati čarobni izgled, njeni barovi i terase sa cvećem izgledaju na viseće Semiramidine vrtove.
Da pokušamo opisati salone sa stolovima za kockanje. Pošto prethodno platite 10 franaka za ulaz u salu – na jedna vrlo široka otvorena vrata uđete unutra. Bogato livreisana posluga upućuje vas na kasu gde se kupuju žetoni, koji zamenjuju novac pri kockanju. Pre svakog ulaska morate dati garderobi svoj štap, kapu, gornji kaput i sl. ovom prilikom mi nismo ništa nosili od svega toga, jer je napolju bila velika toplota. U jednoj velikoj sali nalazi se više velikih stolova, dva puta većih od najvećeg bilijara. Oko toga stola igrači su zauzeli sva sedišta, a još veći broj igrača stoji. U začelju uže starne stola sedi čovek lepo odeven u salonskom odelu, okreće rulet u kome se okreće jedna kocka u vidu klimera. Po stolu su obeleženi razni brojevi raznom bojom, na koje brojeve igrači meću svoje sume (Leskovački Glasnik, 17. mart 1934, str. 4).
Više stola sa tavanice visi veliki luster ukrašen sa jako belom skoro sunčanom – električnom svetlošću. Ispod lustera na jednoj daščici stoji napisano da je minimum 5 franaka a maksimum 1.200 franaka a to su sume koliko se najmanje i najviše može igrati kod tog stola. Na nekim stolovima piše 5-6.000 franaka.
Oko stola raznovrsna lica, devojaka, žena, mladih ljudi, staraca i baba, raznog doba, raznih zemalja, svi su oni zaneti igrom, ko više, ko manje, nešto pišu, kombinuju izvučene brojeve, ima ih i vrlo sujevernih. Takvi su stolovi i po ostalim salama.
U uglovima sala i na ostalim vidnim mestima ima postavljenih ormana, sa najskupljim predmetima, kao: zlatnim i srebrnim ogrlicama, grivnama, satovima, prstenjem dijademama idr. A sve je za prodaju, da se nađe sretnom igraču pri ruci kad dobije, da može odmah svoj dobitak pretvoriti u jedan poklon, da da i na taj način ostavi novac samoj banci (i opet njoj).
U ponoć se zatvaraju njeni saloni, ali tada nastaju druge zabave u njenim barovima, kafanama, bifeima, i sve to traje do beloga dana, iz dana u dan. Od jednogdivnog mesta same lepote, stvorili su ljudi obuzeti strašću kocke pakao i mučenje. Ali zašto naša osuda, kad je to u svakodnevnom životu uvek jedno pored rugog. Raj i pakao, zadovoljstvo i beda, bogatstvo i sirotinja. Pamet i glupost i td.
Iz Monte Karla nije daleko granica francusko-talijanska oko 16 km do Mentone. Mentona je poznata kao zimovnik stranaca, oko koje su čitave šume od limunova i pomorandži.
Iz Monte Karla pravili smo izlete u Nicu, koja je udaljena 18 km a to je Motropolo. Grad od 185.000 stanovnika uz ušće reke Vara, na malom brežuljčiću. Na tom makenu još stari Grci utvrdili su grad koji su nazvali Nišeo – Grad pobede. Ligurski narodi najviše su vladali njome. Godine 1388. osvojio je Amadej 7 knez Savojski. Savojska je dinastija vladala sve do 24. marta 1860. godine kad je Nica predata Francuskoj.
Ovo je jedini grad u kome starine ne igraju nikakvu važnost. Nica se razvila u divan grad sama po sebi, usled pohoda stranaca. Zimi broj stranaca redovno se udvostručuje, a nekad i utrostruči. Njeno šetalište jedno je od najlepših u svetu. Njeni parkovi – čuveni park Kralja Alberta I. Njena najživlja ulica žila kucavica grada – jeste Viktorina ulica – to je pravi mravinjak!!
U Nici se održava svake godine najčuveniji Karneval, čuven po svome luksuzu.
U Nici je čuvena Kasina na moru sagrađena – remek delo same građevine spolja i ukrasnih sala unutra. Kasina je po ugledu na Mote Karlo za kocku. U Nici postoji čuvena velika radnja “Lafajet” na više spratova, na koje se penje mnogim liftovima. Radnja ogromne veličine u kojoj jednovremeno pazare hiljadu kupaca na mnogobrojnim prodavnicama, sve što poželeti možeš.
Godine 1860. Nicu je pohodilo oko 8.000 stranaca danas dođe u Nocu samo na zimovanje do 150.000 stranaca a na čitavoj francuskoj rivijeri prezimi preko 300.000 stranaca iz celog sveta.
Sva obala načičkana je divnim vilama, raznih veličina i izgleda, tako da čovek ne može da se snađe gde počinje jedno a gde se zvršava drugo naselje. Divna utvrđenja vojnih objekata, ispupčenih na uzvišenjima razgranate obale, lepota kupatila, plaža i ostalih građevina, svaki minut okupiraju vašu pažnju (Leskovački Glasnik, 7. april 1934, str. 5).

 


Dragomir J. Petković

OBALOM AFRIKE

G. Dragomir J. Petković pasionirani putnik i putopisac i naš saradnik poslao nam je i drugi deo svoga putovanja po Sredozemnom moru, od kojih smo jedan deo u svoje vreme štampali. Ovoga puta ovaj deo ima za nas specijalni inte-res što opisuje Balearska ostrva i predele oko kojih se vodi ogorčena borba između dve zaraćene strane u Španiji, te smo piscu naročito zahvalni za ovaj njegov prilog – Urednik.

Severna Afrika kroz koju se prostire planina Atlas sa svojim šumovitim ograncima, u svemu ima sličnosti sa Iberijskim poluostrvom svojom masivnošću i klimom i liči na južnu Evropu i time ta Severna Afrika pripada basenu Sredozemnog mora. Još je Platon govorio: “Obalom Sredozemnog mora – oko koga žive ljudi gusto naseljeni kao žabe oko bare”.
Berberija – severni deo Afrike ima jedan milion kilometara površine, dva niza gora koje se pružaju od istoka ka zapadu i čine dve površine nalik stepenicama – najniža je pored obale Sredozemnog mora, a druga površina više deli ovaj kraj od pustinje Sahare, deobu pravi čitav niz gorskih ogranaka Atlasa. Ovaj drugi niz Atlasovih ogranaka čuva Berberiju od svih štetnih posledica suhe žari, Sahare, naročito od Samuma i opasnih toplih vetrova.
Ova prirodno jedinstvena zemlja po klimi, po obrađenom zemljištu po širokim stepama gde su pašnjaci, po plodnim brdima branicima koji silaze čak u pustinju Saharu u vode plodnih baza. U ovom kraju žive sve korisne i štetne životinje, a tako isto žive ljudi – urođenici Berberi, kobili oko 1.100.000 a koji žive u niskim i malim kućicama u velikim selima, žive dosta primitivno osvajači Arapi 3.627.000 i pridošlih iz centralne Afrike. Negri, Crnci, žive Jevreji i Romani koji su se naselili sa obala Mediterana (Sredozemnog mora).
Ova prirodna jedinstvenost razdeljena je još iz davnine u političko trojstvo: na Maroko, Alžir i Tunis u kome vlada francuska vlast i uzimajući jedan deo Maroka koji podpada pod Španjolsku vlast. Ovoga puta nas interesuju Alžir i Tunis čije oblasti dodirujemo, Maroko nam ostaje više na severozapadu čije obale ne dodirujemo.
Od sinoć 9. avgusta u 18 časova kad smo krenuli iz Palme de Maldine, plovili celu noć sve na jug. Sve pučinom na kojoj se ne vidi više sem mora.
Jutros u 6 časova iza oblaka izlazi sunce. Koje i ako je tako divno ipak peče, vidi se da se približavamo žarkoj Africi. Od zemlje nigde ni traga. Oko 11 časova vidi se afrička obala, na njoj povisoki bregovi – liče kao nastavak Pirineja, vide se mnogi zalivi, obala je krivudava, more na više mesta ide dosta daleko u Kopči.
Cela lađa zatvara se strane platnima od šatora, vele zbog prašine jer ćemo u Alžiru tovariti ugalj za dalji naš out (oko 150 vagona).
Obala je sve bliža i sve lepša prošarana šumama, vide se velika naselja duž obale, vide se već lepe kuće, crkve, džamije, fabrike, naziru se lepi putovi, kejovi i ostale građevine. U neposrednoj blizini obale nema visokih bregova, liče mi na brežuljke s one strane Morave od Jasike – Kukljina – Bele Vode.
Posle vožnje od 18 časova za koje smo vreme prošli 133 milje, stigosmo uplovismo u Alžirsko pristanište u 12 časova – na podne 9. Avgusta gde nas uvede jedna mala lađa do samog zidanog keja za koji se priveza naša velika lađa. Ovo je drugo mesto na našem putu gde smo pristali uza samu obalu (idalje više nigde nismo pristajali uz kej, već na moru).
Pred nama se beli predivna varoš Alžir, prvo mesto na afričkoj obali koje smo posetili. Našu lađu opkolili čamci koji hvatahu novac iz mora, sa njegovog dna kad im putnici bacahu sa lađe, ova pojava tako zadivljavaše gledaoce, naročito nas koji to sad prvi put gledasmo.
Alžir varoš sa 245.000 stanovnika – oko 100.000 Jevreja glavni grad pokrajine Alžir a koja je pokrajina velika 575.000 km2 sa 5.500.000 stanovnika, skoro na sredini dugačke obale departmana Alžir, nalazi se varoš Alžir, obala je duga 1.100 km. Grad se nalazi na obronku brežuljka Sahela sa najvećom visinom 402 m. Uz ovaj brežuljak nalazi se morsko pristanište u vidu polumeseca. Sa ovog brežuljka vrlo je lep pogled na morsku pučinu, plavo more koje zapljuskuje obalu, na brda Kabilije, Đurđura i šumoviti Atlas.
Alžir leži takođe amfitsatračno uz veliku obalu, bele se njegopve divne građevine, džamije, škole. Alžir je skoro naspram Marselja – na pro-tivnoj obali od njega je udaljen 750 km, poznat je sa svoje blage klime, potpuno je moderno izgrađen kao i svi veliki gradovi na obalama Sredozemnog mora. Alžir je važno središte – trgovačkog tranzita, u njegovo pristanište uđe svake godine do 6.000 lađa sa ukupnom tonažom od 7 miliona tona.
Alžir je politički centar departmana, sedište crkvenih vlasti mnogih škola i dobrog čuvenog univerziteta (Leskovački Glasnik, 23. oktobar 1937, str. 3).
Na temeljima starog Rimskog grada Arapi su 940. godine udarili temelj novom gradu koji nazvaše Al ježira (ježiri se na arapskom zove obala) od koga naziva potade današnji Alžir. O Alžiru nema pomena skoro do XV veka kad ga zauzeše Mavari prognani iz Španije, protivu Mavara ustao je Barbarosa koji je Mavare odbio od Alžira 1516. godine. Sin Barbarosin Hajredin Barbarosa ukrasi grad gusarenjem po Sredozemnom moru. Tri puna veka strepeo je Mediteran od gusarskog Alžira dok ga Francuska nije pokorila svojim topovima od 1830. do 1860. godine. Od tada se Alžir naglo podiže. Alžir se deli na urođeničku, muslimansku četvrt zvanu Kasbu i evropske kvartove.
Kasba ima oko 50.000 urođenika, vrlo je zanimljiva sa svojih uskih tesnih ulica i mnogo trgovina – zvanih Suke, ovo je vrlo mnogo posećen grad od svih stranaca osobito Evropljana, svojom šarenom čaršijom, svojim stepenastim ulicama, gusto izukrštanim, svojim starosedeocima i gostima pružaju retko uživanje svima posetiocima. Bez vođa ovaj kraj nije moguće posetiti, jer bi se vrlo brzo izgubili u ovim tesnim i pretrpanim ulicama. Divno je razgledati trgovine, pijace, bašte, džamije i tekije ovog kraja.
Parkovi i bulevari Alžira, naročito divna vožnja bulevarom od Guvernerove palate do parka 6 km dužine. Park u kome se naše egzotične biljke, aleje palme, gumino drvo, bambusova trska, lijani, cveće najlepših boja i izgleda, tuje i poljoprivredna škola sa rasadnikom palmi i ostala drveća. Park pun lepih umetničkih spomenika.
Tako isto lepo i zanimljivo Arapsko groblje. Vrlo lepe džamije od 1018. godine iz XIV i XV veka i od 1660. godine u koje nam je pristup zabraljen inovernici ne mogu ove džamije posećivati ni slikati.
Lepa je Katolička Katedrala građena u prošlom veku u Mavarsko Hrišćanskom stilu.
Spomenik osvajaču generalu Galijenu prvom guverneru Alžira.
Palata bivšeg Sultana i harem preko puta palate, to su tako lepe umetničke građevine od mermera, sa rezbarijom u orahovini i mahagoniju vrata, prozori, ormani, nameštaj, razna udubljenja u zidovima, tajni prolazi, ukras tavanica spavaćih soba, harema, dečje sobe, dečija odela, oružja, krevet Sultanov itd.
Sama zgrda njen ulaz, stepenice, tremovi, avlija od mermera, prostrani hodnici i terase sve je to kao iz bajke “Hiljadu jedna noć”.
Bogata je gradska biblioteka sa 60.000 svezaka i 1.000 komada Arapskih rukopisa. Vrlo lepa je građevina Guvernerova palata nova građevina sa više spratova od armiranog betona osobito lepog novog ukusnog stila sa velikom terasom na krovu.
Odlično urađena fabrika, tkanica ćilimova, u njoj ima oko 30-50 razboja sad rade samo dva, zanimljivo je gledati male devojčice od 13-14 godina koje tako živo rade na tim razbojima, pregledali smo stovarište mnogić lepih ćilimova, čija je vrednost od 500 do 8.700 funti komad.
Sve građevine kako kuće, dućani, restorani, pošte, narodna banka, škole, pristanište sa magacinima, i liftovima, zidanim dugačkim malim, čipovima blokovima ogromnog kamenja od betona izgrađenog u neredu nabacanog u more za odbranu od morskih talasa od bure, sve je to načinjeno trudom i novcem Republike Francuske koja je vrlo mnogo učinila za napredak ovog kraja.
Sa placa Republika, autobusom ide se u unutrašnjost pokrajine na 53 km postoji arhisko selo Blide 24.876 stanovnika a koje se nalazi na podnožju Atlasa, put vodi kroz vrtove pomorandže, limuna, put je kao i ostali putovi asvaltiran zbog lepote ovog sela arapski ga pesnici zovu – Urida – što će reći mala ruža.
U Alžiru postoji poveća naša kolonija, naše Jugoslovenske trgovačke lađe održavaju redovno plovidbu između naše i ostalih obala Sredozemnog mora. Postoji naše urešeno ratničko groblje umrlih za Otadžbinu (Leskovački Glasnik, 13. novembra 1937, str. 2).
Iz Alžira se izvozi čuveno žito, drvo, pluto, fosfati, bakar, vino i južno voće.
Pre dolaska Francuza u ove krajeve – oni bejahu pod režimom muslimanske uprave i religije, ovi su krajevi bili nedirnuti od Evropskog uticaja.
Zato je trgovina bila ukočena od raznih zabrana uvoza i izvoza industrije primitivno tako reći u onom ili gorem stanju nego što je bilo pod Mavarima. Zemljodelci prezaduženi zbog raznih nameta, i zbog zabrane izvoza obrađivali su samo onoliko zemljišta sa biljem potrebnim jedino za svoju ishranu. Nauka ugušena kuranom, zatvorena sujeverjem, ostala je pri svojim prvim počecima, kako su bili u srednjem veku. Nema štamparije, nema dobrih knjiga, jezik slab nesavršen – slabo nesavršeno izdanje arapskog jezika, neprimenljiv uopšte belim narodima. Nacionalni karakter kraja kvario se svakodnevno, osobito Maroko koji je bio stub islama, čije su dinastije u prošlosti vladale od Nigeri do Baleara, koji bejahu čuveni i znameniti vladari zbog osnivanja dobrih univerziteta, velikih biblioteka, što izdržavahu i pomagahu velike ljude učene ljude, jake vojske i mornarice. Stoga novija istorija ovih krajeva nerazdvojno zaseda u opštu istoriju, a sama Francuska koja danas ima ove krajeve platila je vrlo skupo današnji napredak ovih krajeva. Francuska se morala odreći svake aspiracije na Egipat i ustupi zemlje oko Konga, priznati Španski protektorat, nad pozamašnom obalom Maroka.
Francuska je 1860. godine definitivno zauzela Alžir, a 1881. godine Tunis otada su njeni veliki radovi da podigne civilizaciju u ovim krajevima. Zato je čvrstom rukom održala pravnu sigurnost, napravila železnicu koja uglavnom ide od obale Orana na Tunis, i dosta pruga koje vode u unutrašnjost, izgradila je prekrasne putove automobilske, uredila je luke i gradove, pojačala produkciju i izvoz, izvela regulaciju polja i pristupe preko Močari, organizovala nastavu i na osnovi demokratije dala svakome mogućnost potpuno slobodnog razvoja. Kolika je ogromna zasluga Francuza za napredak i kulturni razvoj ovih krajeva, to se moglo videti na kolonijalnoj izložbi u parizu 1932. godine.
Prvi narodi ovog kraja bili su Berberi, njih su počeli potiskivati Feničani oni su osnovali Kartaginu za njima su došli Rimljani koji su ostavili velikog traga svoje civilizacije ne samo u spomenicima koje se nalaze svuda od obale Numidije sve do peščane pustinje, već i u krvi današnjeg naroda – koje često zovu – Ulad el asker – “Sinovi vojnika”. Posle razorenog Jerusalima (70. g. po Hristu) počela je seoba Jevreja, koji su u velikim masama naselili ove krajeve. Zatim dolaze najbrodniji i najžilaviji narod ovog kraja Arapi, koji su se počeli seliti u ove krajeve od VII do XI veka. Oni su sinovi stepe – Beduini koji su i danas sačuvali svoj nomadski karater. Najviše nastanjeni u unutrašnjosti, pa se u proleće spuštaju do mora, a u jesen se opet vraćaju u stepe, manji se deo bavi zanatima po varošima ili zemljoradnjom za koju postoji njihova stara poslovica “Sramota je da pod šator uđe ralo”. Ogranak Arapa koji je vladao u Španiji nazvan Mavarima. Kad su u XV veku prognani iz Španije onda su oni u većem delu došli u ove krajeve. Berberi su Mavare nazivali “narodom knjige”. Ove su Mavare pretopili Berberi i Arapi.
Svi ovi narodi vodili su borbu u prvom redu sa prirodom zbog vode jer u ovom kraju kao što govorahu Rimljani nema vode ni na nebu ni na zemlji. Zato su se oni iz najstarijih davnina brinuli za vodovode, bunare, cisterne, čiturnje, a sada za arterske bunare, u koje kupe i čuvaju vodu (Leskovački Glasnik, 20. novembar 1937, str. 3).
Ovi su krajevi nekad bili pod šumama, i vrlo plodni zato je još Kajbrah 123. godine pre Hrista podigao koloniju Junoniku, da u nju prebaci gladne iz Rima a koji su tražili samo “leba i cirkusa”. Sada nema više šuma jer su je najviše uništili Arapi.
Ovde su stalno vođeni ratovi prvo između Berbera i Feničana, između Vandala i Rimljana, Vizigota i Berbera, Arapa i berbera, Mavara i Arapa, sa ovih obala pljačkali su strašni gusari pod imenom Saricena, Seldžuka, vodili se strašni ratovi pod Španjolcima osobito Karlom 5, Francuzi pod Ludvigom Svetim u XII i u XV veku kad su kao što smo napred napomenuli zaposedali definitivno ove krajeve od 1830. do 1860. godine.
Ovi mnogi narodi ostavili su dokaze svoje kulture u ruševnom hramovima, banjama, kupatilima, vodovodima, slavolucima i triumfalnim kapijama, pozorištima, bazilikama, gradovima, groblju od fenitiskog, rimskog, arapskog i hrišćanskog – zatim u sačuvanim zgradama i gradovima. Ove mnoge narodnosti delovale su na stvaranje rasnih tipova, karaktera ljudi u zemlje i pojedinih naselja u ovim prelepim krajevima.
Posle bavljenja u Alžiru od 30 sati naša je lađa 10. avgusta 1933. godine u četvrtak u 18 časova podigla svoje kvote i laganom vožnjom isplovismo iz Alžirskog pristaništa – ispraćeni od meštana i naših sugrađana koji žive u Alžiru, uz prijatne zvuke naše bradske muzičke družine.
Sad plovimo na istok duž Afričke obale, na kojoj se nalaze mnogi gradovi i naselja čuveni iz starih vremena.
U ponoć između 10. i 11. Avgusta sve smo satove pomerili za jedan sat unapred i tako smo napustili Špansko-zapadno evropsko računanje vremena.
Te noći smo se udaljili od obale na morsku pučinu, sve turiste spavaju umorni prilivom jakih novih utisaka koje smo pokupili u Alžiru.
U petak 11. avgusta u pola 7 časova po srednje evropskom vremenu ustao sam i odmah se popeo na krov lađe sunce upravo pred kljunom nađe lađe – mi plovimo upravo vođeni suncem. Oko 10 časova počinju da se naziru obale Afrike koju smo noćas daleko ostavili.
Poredeći obalu, bregove i svu zemlju Afrike koju smo videli i koju ovom prilikom gledamo, sa našom grudom zemlje sa našim livadama, njivama i pašnjacima, svi smo jednoglasno zaključili da je naša zemlja u svemu bolja, što se tiče prirodnih njenih lepota, ali smo u isto doba primetili da smo u radu jako zaostali, da je u ovim krajevima čovečija ruka mnogo više radila i uradila nego mi!!
Plovimo ceo dan 11. avgusta i celu noć sve pored obale, čas dalje čas bliže, obala je kamenita – krivudava sa manjim i većim zalivima, gledajući sve ovo, odmah nam padne misao na našu divnu zemlju, koja ima sva godišnja vremena, milo proleće, žarko leto, veselu jesen i oštru zimu a svega toga ovde nema. A vode, te prelepe naše vode, tekuće vode, izvori, potoci, rečice i reke, pune lepe bistre vode! A ovde vide se korita i obale reka i potoka a vode, vode nema. Naše šume prelepe šume, naše gore, brda, planine, jezera, livade, pašnjaci, zabrani, čajiri, naša rudna blaga, naše mile male palančice, naša draga sela sa svojim malim niskim siromašnim kućicama, ali u kojima žive stanovnici dobrog srca, vazda saosećajnim za tuđu bedu, muku i radost i ovde svega toga rekli bi smo da nema u toj meri (Leskovački Glasnik, 27. novembar 1937, str. 3).
U Alžiru smo imali druge novine otadžbine “Politiku” i “Vreme” od 4. avgusta, oh kako smo ih gutali čitajući vesti iz naše Jugoslavije a to je bilo druga veza sa otadžbinom na ovom putu (prva u Barceloni).
U 6 časova po podne 11. avgusta plovimo blizu obale, koja je sva kamenita i izbrazdana urvinama nema više onih lepih proplanaka. Sretosmo jednu poveću lađu koja ide Africi sa severa.
Večeras je g. Peleš (dr Dušan Peleš doktor prava, srpski narodnin poslanik u Budimpešti pre Velikog rata – M.S), održao lepo predavanje o našem moru, o lepom Jadranu i zadacima “Jadranske Straže” (Jadranska straža osnovana 1922. godine – M.S). Za njim je govorio g. Parnot profesor o Tunisu u koji idemo.
Veče i noć provodimo na lađi po dosadanjem običaju, u igri i zabvai sedeći na osvetljenim palubama, čistim opranim, a vazduh jedinstveno čist struji s mora i donosi plućima zdravlje i okrepljenje.
U subotu 12. avgusta prolazimo zaliv Bizerte, po istoimneoj varoši Bizerta 20.979 stanovnika. To je druga ratna luka Francuske na Sredozemnom moru, posle Tulona. Bizerta je sazidana na mestu gde je bila stara Fenička Kolonija. U svome jezeru može da primi i zaštiti veliku flotu. Na 17 km od Bizerte nalazi se naše ratničko groblje u kome je za vreme svetskog rata sahranjeno 1.722 naša ratnika, u okolini ima još 2.529 naših grobova, koji su pali za ideju “Da se vodi borba za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca” a koja je ideja izrečena u Ničkoj narodnoj skupštini 1914. godine.
Plovimo bliže obali, plovimo pored nemih kamenitih ostrvčića na kojima se vide kule svetiljke, ostrva liče na velike kamare sena. Već se na obali razlikuju naselja, sa lepim kućama, vide se putovi, vidi se železnička pruga. Sunce počinje da peče.
Nedaleko pred sobom dva velika brega, pored kojih se prostire zaliv, vidimo jednu veliku vrlo lepu varoš na obali zaliva a to je La Guleta (La Gualetta) pristanište Tunisa.
Posle vožnje od 40 sati Alžir, Tunis, naša lađa baci svoje kotve na otvorenom moru pred pristaništem La Guleta na 6 km daljine od pristaništa u 10 časova pre podne 12. avgusta 1933. godine.
Zbog plićine samog zaliva lađa nije mogla uploviti u kanal koji je dug 10 km a širok 100 metara, već je stala na moru, pa i ovde se njen propeler zario u pesak i vodu zamutio oko lađe!!
Ovaj kraj stalno potiskuje more od obale. Nekadašnja naselja koja se pominju u prošlosti da su bila na samoj obali mora, danas su udaljena od mora 10-15 km. Od takvih mesta kao primer spominje se stara rimska naseobina, Uteka koja je bila u srednjem veku na moru, danas je 10 km od njega udaljena. A mesto Porto Farina imala je pre 50 godina pred gradom dubinu mora od 10-15 metara a danas ima samo 50 sm (Leskovački Glasnik, 7. decembar 1937, str. 3).
Mi smo se iskrcali sa našim čamcima u lepo pristanište La Guleta, varoš bela kao golub, usta rivijere afričke. Španski kralj Karlo V zauzeo je La Guletu. Sinan paša u 16 veku pokušao je da je osvoji, ali nije osvojena. Posle dugog prelaza iz poseda jednih gospodara padala je u ruke drugih, dok najzad nije 1881. godine u svojini Francuske.
U pristaništu ima veliko postrojenje za utovar rude iz cele Tuniske oblasti. Najviše se izvozi gvožđana ruda.
A sada da progovorimo nekoliko reči o samom Tuniskom kraju, sadašnjem jednom francuskom departmanu. Tuniski okrug ima 167.000 km2 površine, sa 2.100.000 stanovnika. Obala Tunisa ima oblik trougla: severna strana duga je 500 km a južna 250 km. U Tunisu padne preko godine više kiše nego u ostalim delovima Berberije, s toga što ga zapljuskuje more sa dve strane. Zato reka Međerda ima veću količinu vode. Ova reka ima usko korito pri ušću u more, s toga pravi mnoga jezera oko svoga ušća, i time gradi prirodna skloništa brodovima, ali i obalu morsku nasipa i potiskuje more.
Grad Tunis ima 200.000 stanovnika nalazi se između dva jezera, na ravnom terenu. Po veličini ovo je treći grad, sagrađen je na temeljima stare kolonije Tunes, otkuda mu i sadanje ime dolazi. Za vreme cvetanja Kartage nije imao značaja, po njenoj propasti njegova se slava diže. Za vreme Rimljana bio je dobro romanizovan Arapi su uništili rimsku kulturu koja se danas nalazi u ruševinama pored feničanske. Kada su Arapi oslabili u 16 veku, onda se počela otimati za Tunis Španija pod Karlom 5 i Francuska, a njih je oterao Hajredin Barbarosa sa svojim gusarima.
Tek 1881. godine zadobila je Francuska protektorat nad Tunisom. Ali je i nadalje ostala da vlada dinastija Husejin Beja, ben Ali, koja je na čelu Tunisa od 1705. godine. Sadašnjem Beju iz te dinastije koja danas vlada Tunisom, Francuska plaća godišnju civilistu u iznosu od 1.712.000 franaka i izdržava malu počasnu gardu.
Od pristaništa La Guleta do Tunisa ima 18 km. Tunis je vezan sa pristaništem i starom Kartagom električnom železnicom i prekrasnim automobilskim – asvaltiranim drumom, zasađenim platanima, palmama i ostalim tropskim drvećem.
Svi putnici zauzeše svaja sedišta u autobusima i lepim drumom krenusmo iz pristaništa, pored obale zaliva i jezera za Tunis. Primetismo na površini zaliva vrlo veliki broj tica flaminga – toliko mnogo kao leptirova. Vrlo prijatno posmatrati njihovo lepršanje i gnjurenje u vodu zarad ishrane.
Posle vožnje od 18 km, stigosmo u Tunis i to pred dvorac u jednom divnom parku. Podeljeni na grupe sa svojim vođama i tumačima pristupismo razgledanju.
Sam dvorac lepa građevina od tesanog mermera, sa lepim širokim stepenicama, koje su ukrašene izrađenim lafovima od mermera u svim položajima. Ulazak u dvorac čini jak upečatak sa svojih ukrasa u mermeru izrađenih. Raspored širokih hodnika sa lepim svodovima, koji gledaju u vrt pun lepog cveća i drveća (Leskovački Glasnik, 11. decembar 1937, str. 4).
Prostrana sala sa zlatom i srebrom ukrašenom tavanicom, sa luksuznim teškim lusterima, sa prestonom stolicom za Beja i drugom za Guvernera, sa velikim slikama slavnih predaka današnje dinašnjeg beja, u raskošnom istočnjačkom odelu sa krivim ukrašenim sabljama. Slike francuskih vladara i znamenitih generala, ratnika i osvajača ovih krajeva, sve su ove slike na zidovima sale izrađene, sve su veće no u prirodi. Umetnici prvoklasni su radili ove slike. Uvod je sam potpisan prvi ugovor između Beja i Francuske vlade 1881. godine.
Zatim odaje u kojima su stanovali sultani, njihove spavaće sobe sa svilom, kadivom, zlatom i srebrom ukrašene, njihovi kreveti umetničke izrade u mahagoniju i orahovima.
Sobe harema, i njen nameštaj, odelo, sedište, muzički instrumenti, posuđe, ormani u zidu, ćileri, mala skrovita mesta, sam pod, zidovi, kakav divan rad, kakva bogata izrada.
Dečije sobe, njihovo odelo, pokloni, igračke, sablje i ostali luksuz. Soba kadunicama trgovačkog kraja u kojoj ima presto Bejov, a sa strane veliki prozori, ispod kojih se priređuju manifestacije Beju, ili podnose neposredno tužbe i žalbe.
A kakva je prelepa terasa na samom krovu ovog dvorca, sa koje se ukazuje gledaocu beskraj mora, kopna i neizgladivi utisak lepote samog Tunisa i njegovi građevina, sa vrlo šarolikim življem.
Rzgledali smo veliku i lepu salu u kojoj se ranijih vremena izricale presude teškim krivicama. Sala je tako lepo izrađena u arapskom stilu sa mermernim stubovima, s asedištima u mermeru za tužioce, odbranu, advokate, sudije i sam presto sultanov.
Zatim smo pohodili veliki muzej koji ima mnogo predmeta iz najstarijeg doba ljudske civilizacije, ima mnogo iskopina iz raznih naseobina Tuniske oblasti iz svih vekova, i naroda ovog kraja. Najviše ima raznolikih predmeta iz Kartaga, nameštaja, sudova, oruđa, novca, papira i zapisa, spomenika prekrasne izrade, grobova, kipova, čamaca, lađa, slika i td.
Posle smo posvetili svoje pohode Tuniskoj trgovini u Kriju meštana – Arapskom kraju, gde je u raznim ulicama u bazarima koje se nazivaju Suke. Svaka branža rada ima svoj deo prodavnica – tako da ima suke parfimerije, krojača, suke kotlova, stolara, prodavnice ružinog ulja, ambre i td.
Vrlo su lepe džamije, naročitostara džamija zvana Zitun – znači maslinova džamija u kojoj su 161 stub doneseni iz porušenoe Kartage. Ova je džamija građena 732. godine. Ta je džamija Naučni Muslimanski centar Tunisa, gde ima nekoliko stotina profesora i hiljade učenika, biblioteka ove džamije poznata je na celom orijentu. Pristup u ovu džamiju je najstrožije zabranjen nemuslimanima, a tako isto i fotografisanje.
U Tunisu je lepa i vrlo zanimljiva trgovačka pijaca gde se mogu videti svi narodi ove oblasti, gde se oni skupljaju iz sviju krajeva tu su Arapi, Ververi, Crnci, Jevreji kupci i prodavci Tunis je grad trgovine – Suksa prometa i vlasti.
Osobita izrada građevina kako privatnih – dućana, restorana i palata kuća za stanovanje, tako i javnih građevina, ministarstava – pada u oči ministarstvo pravde, muzeji, palata guvernera, kasarna, škole, u njima freske, na fasadama, izrade lafova, zmija, cveća i ostale ukrasne figure. A svuda na svakom mestu nalazi se cveće, cveće i samo cveće, ukrasno šiblje i drveće.
Vraćajići se nazad u pristanište i na lađu na ručak prolazimo ispod svodova starog Rimskog vodovoda, delo i suviše veliko i dokaz veličine i sile stare Rimske imperije (Leskovački Glasnik, 1. januar 1938, str. 2).
Po podne ovog dana, odmah posle ručka u 2 časa krenuli smo iz La Gulena železnicom u staru Kartaginu – Kartagu kako se ovde od meštana i sviju ostalih zove (Kartaga).
Pre razgledanja ukratko iznećemo malo istorije o ovom vrlo znatnom gradu u starom veku.
Priča kaže da je Didona 817. godine pre Hrista osnovala na ovom mestu novi grad, Kartagu, na brežuljkastom položaju brdašca Birse i na njegovom podnožju na vrlo lepom mestu ove obale Sredozemnog mora. Ovaj položaj po lepoti nadmašuje lepotu Rima i Atine. Priča dalje kazuje da je Didoni uskoro stigao Enej lutajući – bežeći iz porušene Troje tužan i žalostan, Didona ga lepo primi i zadrža jer se beše zaljubila u njega.
Kartaga se trgovinom sve više bogatila i širila, ona je stekla velike zemlje koje su robovi obrađivali. Za svoju odbranu plaćala je i držala vojsku, Grčke strelce, Galske mačonosce, Balearske praćkare i Numidsku konjicu. Veliki senat bio je u rukama nekoliko starih feničanskih porodica, nosioci sve vlasti bili su u rukama Aligarha. Narodom su upravljali po načelu “zavadi pa vladaj” (divide et impera) za to su njihovi podanici tu vlast više mrzeli nego voleli. Ali pored svega toga podigla se Kartaga do položaja Kraljice Sredozemnog mora. Svoju vlast bila je raširila od Numidije do Cirenajne od Sardinije preko Sicilije sa mnogim kolonijama do ušća reke Taja. Karavani iz Afrike, Arabije i Numidije donosili su blago, dovodili roblje koje su mnogim brodovima prevozili Sredozemnim morem. A Kartaga je podizala veličanstvene spomenike, pregonila se sa Rimskim trgovcima, opasala se sa trostrukim zidovima, utvrdila najvišu tačku Birsu na čijem se podnožju razvio večiti grad, u kome je stanovalo 700.000 satnovnika.
Po sadanjim ostacima u ruševinama ko bi mogao da obnovi slavu i veličinu tog slavnog grada?
Na jednom od ovih brežuljaka što ih mi danas gledamo, gde se danas nalazi šiprag i drveće – bio je hram Herkula Tirskog, malo dalje hram Moloha, pa hram boga Bala i Astarte, do tih hramova dizale su se palate od Numidskog mermera, kuće sa kubetima bile su poređane uz platane, okružene baštama ruža, ukrašene ratnim trofejima ili nameštajem iz zaplenjenih lađa, mnoge se od njih ističu veličinom i lepotom. Ističu s ekule, granitni obelisci, zgrade škola filosofskih akademija i gimnazija, razni veličanstveni spomenici.
A među tim kućama prolaze sveštenici u zlatnim kolajnama ornatima i ogrtačima, senatori sa ministrima, savetnika nose na nosiljkama, bogati trgovci idu u šarolikim togama, ukrašeni zlatnim minđušama, narukvicama i đerdanima, po kosi posuti zlatnom prašinom a sirotinja trči, skače i viče.
Tu se vide razne rase i čuju se jezici od Libijskog do Galskog.
Sve je ovo izmešano sa šumom iz radionica, arsenala i mnogostrukih radnji, vikom telala, rzanjem konja, tantanjem kamila, rikanjem magaraca i urlikanjem slonova.
Ali uzmimo pesnika Virgilija – navedimo Enejidu I od 14-20 stiha…
…Bio je starinski grad. U njemu su stanovali Trojanci, to je Kartaga prema Italiji, daleko od ušća reke Tibera, bogata blagom i veoma borbena u ratu, za koji se (grad) kaže da je sama (boginja) Junoša u njemu stanovala, da je više volela Kartagu nego samo ostrvo Samos. Odavde kažu, da će doći narod koji će na široko vladati i pobedonosno će savladati Libiju (Leskovački Glasnik, 14. januar 1938, str. 3).
Kad se Rim bio toliko osnažio da je godine 266. pre Hrista zauzeo celu Italiju, onda se upustio u borbu i sa Kartagom, tako zaratiše dve najveće sile toga vremena i to Rim sa svojom nacionalnom vojskom a Kartaga sa najamničkom. Ti se ratovi u istoriji sveta nazvaše Punski ratovi. U prvom Punskom ratu izgubila je Kartaga Sardiniju (264-241) kad se pobuni Kartagina najamnička vojska (247-241) morala je Kartaga ustupiti Rimu Sardiniju i Korziku.
Kad je Hamilkar Barkas (grom) ugušio ustanak plaćenika, da nadoknadi gubitak Sardinije i Korzike, zauzeo je veliki deo Španije.
Godine 219. pre Hrista osvoji Hanibal još više zemlje od Španije i pređe preko Alpa i 218., 217. i 216. godine potuče Rimljane u Španiji, ali nije umeo da iskoristi ovu pobedu kao što je to rekao istorik Livije.
Hanibal je jedan od najvećih vojskovođa Kartage, ali ni on nije mogao da zaustavi propast Kartage, 183. godine popije otrov i umre u progonstvu.
Stari Katon bojeći se bližnjih Kartage, svaku svoju besedu završavao je rečima – da Kartagu treba razrušiti – Rimljani su poslušali Katona i objave Kartagi treći rat (149-146). Kartagi u to doba trebao je samo mir zato posla 300 taoca u Rim, predade Rimljanima svu svoju ratnu flotu, samo da izbegne rat. Rim pak zahtevaše još i to: da narod odmah napusti grad, da se udalji od njega dve milje a tako i od obale morske! Strašan i nemilosrdan zahtev, napustiti svoje raskošne kuće, grobove svojih predaka, hramove bogova. Sad se pobuni religiozni i patriotski osećaj Kartagana i na taj zahtev nisu pristali. Poslanike Rimske koji su im doneli taj zahtev, pobili su, i tako isto sve Rimljane građane nastanjene u Kartagi, a ceo grad pretvorili su u ratni logor. Hramove su preobratili u radionice gde se danju i noću izrađivalo oružje, da bi imali što više gvožđa rušili su kuće, na zidine gradske izvukli su katapulte tadašnje teško oruđe za bacanje kamenja, svako je prenosio što više kamenja, žene su prestrigle svoje duge kose, od kojih se pravile tetive za strele.
Dve godine trajala je neustrašiva borba, dok Rimski senat ne predade Korneliju Scipionu Emilijanu diktatorsku vast, sa izričnom naredbom da uništi Kartagu. Rimski istorici opisuju taj rat i tu opsadu Kartage, koja je trajal šest dana.
Scipion zatvori zidovima i nasipom svaku vezu Kartage s mora i kopna. Glad i bolest kosile su – Kartažane – tada Rimljani uspu da prodru u grad, deo po deo, ulicu po ulicu, kuću po kuću, od temelja do krova borilo se šest dana i šest noći.
Neodoljivu snagu u odbrani svog grada pokazao je svaki građanin i građanka Kartage, isto tako i Rimljani u želji svojoj da iskorene svoga opasnog junačkog suparnika. Grad je bio zapaljen pa je u požaru koji je trajao punih 17 dana mnogo žrtava propalo. Kad su pala dva predgrađa, kad je palo i predgrađe Birse, povukao se jaedan deo vojske branilaca sa vođom Hazdrubalom u prljavu Bisru oko hrama boga Eskulapa. Nekoliko su se dana još držali, pa umoreni glađu i besanicom počeše slabiti.
Hrabri Hazdrubal najednom klonu i uteče iz Birse, da umoli Rimljane za svoj život. Kad je to videla hrabra četica boraca, zapali hram boga Eskulapa. Na vrh hrama pope se žena Hazdrubalova, koja iz očajanja dovikne svome mužu sa prezirom neka čuva svoj dragoceni život, pa ubije svoje dvoje dece i s njima skoči u palmen.
Veliko veselje i radost zavladalo je u Rimskom taboru, vojnici su od radosti skakali, ljubili se i igrali od veselja, što je ta velika bitka dobivena – samo je jedan u tome času od Rimljana zaplakao. To je bio sam Scipion, koji je sećajući se svega prolaznog na svetu, setio se Omerovih stihova i izgovorio ove reči (Ilijada 6 pesma 448-450).
“Doći će danak, u koji i Imu će propasti sveti
I kralj kopljometnik Arijam i narod Arijama kralja”.
U propasti Kartage Scipion je slutio i tužnu budućnost svog rodnog grada Rima, žalio je i jednu porušenu veliku kulturu koju je sa Kartagom uništio. Oko 50.000 Kartažana palo je u Rimsko rosptvo. Po naredbi senata sravnjena je Kartaga sa zemljom i zemlja plugom preorana. Jedan od Rimskih sveštenika bacio je prokletstvo na to mesto, to je bilo 146. Godine pre Hrista. Scipion je dobio naziv Afrikanus minor.
Scipion Afrički mlađi. Tako su Rimljani uništili svoju suparnicu i postali gospodari zapadnog dela Sredozemnog mora.
Rimljani su osnovali koloniju zvanu Junona 123. godine pre Hrista koja je naročito napredovala u II i III veku po Hristu i postala nova Kartaga.
Godine 439. upade u ove krajeve Gauzerih vođa Vandala i uništi Rimsku vlast, 534. godine Vizanti uništiše vlast Vandala.
Sa ruševina Kartage u srednjem veku odnosili su kamenje, stubove i kapitele i gradili i krasili nova naselja i gradove, tako su izgrađeni Tunis, La Guleta, ukrašavali su dvorane, crkve, džamije i ostale monumentalne građevine u Kordobi, Granadi, Đenovi, Amalfiji i ostalim obalkim gradovima. Tako je Kartaga služila umesto majdana kamenog. I mnogo je vekova proteklo, dok je Francuska zavladala ovim krajevima, i presekla to pljačkanje.
Plemenita Francuska prikupila je natpise, grobove, i sve vrednije znamenitije predmete starog grada Kartage, sagradila veliku zgradu muzeja i tu smestila sve te zaostale predmete, odmah pristupila iskopavanju starih ostataka i čišćenju ruševina.
Za muzej ima osobite zasluge kardinal Lavižerne, čije kosti leže u novosazidanoj katedrali podignutoj 1884-1890. godine na mestu stare Birse. Sa ovog mesta vrlo je lep pogled na celu Kartagu, sa ovog se mesta vide ruševine i nove građevine Kartage.
Sa velikim strahopoštovanjem razgledali smo pojedine zgrade u ruševinama – veliki forum, hram Junonin, feničke grobove, stari amfiteatar gde se još poznaju sedišta, ulazna vrata, polomljeni prekrasni mermerni stubovi, raznih boja i izrade. Kakva slučajnost kad smo stupili u prostorije ovog porušenog pozorišta, naiđemo na ovaj prizor, jedan Arapin svira u gajde drugi lupa u daire a pred njima poskakuje zmija kobra – svi slikarski aparati behu upravljeni na ovu scenu (Lekovački Glasnik, 22. februar 1938, str. 3).
Videli smo bivše dvorove Hamilkarove, Hanibalove i ostalih čuvenih stratega, kao i ruševine kupatila, cisterna i td.
Gledali smo velike stare vodovode čija je voda sa daljine od nekoliko stotina kilometara dovođena i razvođena po ulicama i kućama velike Kartage.
Razgledanje bogatog muzeja u kome se iz ono sakupljenih predmeta dobija jasan pojam o bogatstvu i visokoj kulturi ovog starog porušenog grada. Kakva silna umetnost u izradi likova u kamenu i mermeru na poklopcima Sarkofaga, kakva veličina izrade kipova Bogova, videti samo grandioznu stopalu boga Zevsa, razne izrađene umetničke vrednosti. Oružje – strele, mačeve, praćke i sva ovdašnja oružja koja su se upotrebljavala u borbi. Mnogo primeraka starog novca i nakita, sudova raznih oblika, sa mnogo rezbarija i šara, sav kućevni nameštaj iz toga doba od metala, kamena i dveta. Pada u oči jedan sarkofag u kome je kostur neke plemićske gospe, sa osobito lepo izrađenim poklopcem sarkofaga – koji predstavlja u kamenu lik te visoke pokojnice, kakvo lepo lice, kakva divna figura bujne kose, kakve nežne ruke, tanki a dugački prsti, nos prave grčke lepote, oči, lice, uši sve tako skladno lepo, da taj hladni mermer samo što ne progovori, eto takvu visoku umetnost imala je Kartaga pre toliko vekova, koja i danas tako jasno svedoči o kulturi tadašnjeg veka.
Spolja na zidu muzeja uzidani su sci polomljeni ostaci raznih stubova, kamenih ruku, glava, nogu, delova raznih životinja, raznih pisanih ploča i zapisa, sve su to tako lepo sakupili i uredili dobri francuzi da time sačuvaju od daljeg uništenja ove ostatke slavne Kartage.
U jednom veliko salonu Marija na moru u veličini 4 sa 5 metara visine i širine nalazi se velika lepa umetnička slika ostvarenja Kartage. Na ovoj se slici vidi vođa Sumpion u oklopu na belom konju, sa opruženom rukom u kojoj je mač upravljen na Birsu koja gori!
Oko njega padaju umirući borci, u ledenom zagrljaju stegnuti za gušu Kartažanin i Rimljanin. Na toj je slici od nekog velikog umetnika, tako živo pretstavljen sav užas ovog strašnog uništavanja.
Od novih građevina pored veličanstvene Katedrale koja leži na najvišoj tačci Kartage, sa koga se mesta širi veliki krug na sve strane – vredno je posetiti i muzej – Okeanografski u kome je izložen ceo život okeana.
Nedaleko od Kartage posetili smo selo čisto Arapsko zvano Sidi bu Sand na jednoj visokoj morskoj obali, sa jednim prekrasnim restoranom sa terasama punim cveća sa izgledom na prostrano more, život Arapa pun zanimljivosti naročito se ističe u ovom selu, njihove lepe kuće, male kafane sa širokim basamcima na kojima su prostrte asure raznih boja i na njima sede Arapi, zanimajući se raznim igrama, sve zdrava lepa pravilna lica, stas osrednji, crnomanjasti a ne crni, obučeni u bela odela, čine lep utisak na posetioce, opaža se prisustvo mnogo dece, zdrave nestašne i vrlo lepe, vidi se jedan čestit narod sa svojom paradom.
Putovi kroz selo sve u asfaltu, nigde prašine, punolada kao i svi ostali putovi u ovoj naprednoj pokrajini.
Iz ovog sela odličan pogled na našu usidrenu lađu na morskoj pučini.
U La Guleti nalazi se vojnička kasarna, u kojoj su vojnici sve sami Negri – crnci naseljeni u Tunisu, kako lepi, zdravi i u svemu pravilno razvijeni mladi ljudi. Lice se presijava na suncu kao obojena bronza – bakarne boje, zubi beli, kosa grgurava, beonjače nešto veće, oči lepe, usta pravilna nenaprćena, usne nisu tako debele kao što smo mi dosada viđali Crnce sa debelim usnama. Stas prav, srednje visine, čita im se na licu dobroćudost, svi govore francuski. Videli smo pustinjsku lađu, kamilu tu nezamenljivu životinju u ovim krajevima, koja je odlična za saobraćaj kroz peščane – bezvodne krajeve – čuvene pustinje Sahare.
Videli smo Arapina na konju, to je uzor lepog jahanja, kao da je strastao sa svojim konjem, kako je ponosan? A kakav li tek izgleda tamo duboko u stepi i svome zavičaju daleko od ove mešavine rasa.
Pored jučerašnjeg razgledanja, ipak se i danas 13. avgusta iskrcavamo na obalu pristaništa La Gulete, da ponovo obiđemo Tunis, i da pohodimo još koja mesta. I ako je nedelja vlas je dozvolila otvaranje radnji da bi turisti mogli što više videti i ponešto kupiti. Električna železnica koja svakih po sata polazi iz Tunisa kroz La Guletu ide do Kartage i nazad, primila je sve turiste neki odoše da ponovo gledaju Kartagu, a veći deo ode u Tunis. Naša prima i tovari namirnice, osobita zelena salata pada u oči, sa mekanom stabljikom koja se tako lepo jede pored zelenog račkavog lišća, odličnog su kvaliteta plave krupne okruglaste šljive tako slatke i sočne.
U 12 časova i 30 minuta bio je poslednji čamac iz pristaništa koji je vratio putnike na lađu. Lađa je podigla svoje kotve u 13 časova 13. avgusta 1933. godine posle bavljenja 27 sati u Tunisu i zaplovila je u pravcu prvo jugoistoka ka utvrđenoj Engleskoj Malti. Plovimo najužim krajem Sredozemnog mora na zapadni i istočni deo.
Prolazimo pored nekih manjih ostrvčića, koja izgledaju na neke višespratne kuće, ostrvlje sve od kamena, ne vide se naselja na njemu, već po neka valjda ribarska kuća.
Na mnogim od ovih ostrva podignute su kule svetlilje sve do 17 časova prate nas galebovi, ali sada sve ređi jer nastaje pučina. Ovoga večera posmatrali smo vrlo lepo zalazak sunca koje se smirivaše u moru, divan prizor. Imali smo predavanje o Malti, a posle večere u 9 časova – 21 čas, priredila je uprava broda luksuzan Maskenbal.
Paluba bejaše dekorisana zastavama sviju primorskih država, ukrašena mnogobrojnim sijalicama u boji naše državne zastave, pod izriban i namazan za igru. Maske su počele dolaziti od 10 časova. Neke kao kuvari, Arapi, Matrozi. Najlepše su uspele maske Matroza koji su predstavljali borbu s bikovima – maska je bio i bik kao i matadori, pikadori i toreadori. Igranka je trajala do zore.
More beše nemirno, vetar duvaše, ali igranka i zabava ipak ne prestade pre zore (Leskovački Glasnik, 30. april 1938, str. 4).
Plovimo sve na jugoistok, dan vedar, sunce počinje da peče. Oko 10 časova ugledasmo jedno poveće ostrvo rekoše da se zove Sv. Dimitrije, plovimo blizu njegove obale, vidimo rodnu zemlju vidimo lepa sela, vide se lepe crkve – ostrvo pripada Englezima, dugačko je više kilometara, ima lepe šume, zemlja obrađena. Sad se nalazimo u Arhipelagu malteških ostrva. Sedim na samom kljunu lađe 8-10 metara nad površinom mora u 10 časova pre podne, vzduh čist svež, lepo miriše i primećujem na meni jedno čudo – pišem i čitam bez naočara, a to mi je nemoguće na drugom mestu, zacelo to čini ovaj čisti vazduh. Vetrić duva i takvu prijatnost donosi, da se ne oseća žega rajskog sunca koje skoro upravno nad glavom stoji.
Posle vožnje od Tunisa do Malte 24 časa, ukaza se pred nama veličanstveno ostrvo sa velikom divnom varoši – gradom lepih gustih kuća.
Pred nas doplovi mala lađa koja nas uvede u još lepše pristanište. Naša lađa spusti svoje kotve u more nedaleko od keja u 13 časova 14. avgusta. Od Tunisa so Malte prešli smo 226 milja.
Malteški arhipelag sastoji se od ostrva, najveće od njih to je Malta duga 25 široka 17 km. Sva ostrva iznose 320 km2 visina Malte iznosi 250 metara. Malta je udaljena 320 km od Afrike a 90 km od Sicilijske obale. Malta se nalazi na jednom podmorskom planinskom grebenu koji spaja Afričku obalu sa Sicilijanskom.
Ovaj je greben kamenit, ostrvo takođe sa malo zemlje, stoga su Malteški vitezovi bili doneli zakon, da svaki brod koji dođe na Maltu mora doneti i nekoliko kubnih metara zemlje koju će izručiti na ostrvu. Klima na Malti je sredozemna.
Strategijski položaj Malte, pored pomorskog sada i Aeronautičkog čine Maltu vrlo važnom tačkom u Sredozemnom moru. Nalazeći se na sredini uzine Sredozemnog mora postala je od najstarijih vremena jedno od najvažnijih skloništa brodova.
Njeno ime jedni tumače od jevrejske reči “malet” što znači “zaklon”, drugi vele da je od grčke reči “melita” – “pčela”, jer kažu da je ostrvo bilo čuveno po pčelama i medu. Arapi su od melta napravili Maleto, najverovatnije da je ime Malta postalo po prvom tumačenju od Maleta zaklonište. Stoga su se iz najstarijih vremena naroda, otimali o ovo ostrvo. Malta je maleno ostrvo sa velikom istorijom.
Na Malti se nalaze pećine stanovi preistorijskih ljudi, zatim su Maltom vladali Feničani od 1400. do 700. godine pre Hrista. Rimljani od 216. pre Hrista do 454. po Hristu. Godine 61. došao je na Maltu apostol Pavle i osnovao prvu hrišćansku crkvu. Vandali su vladali od 454. do 494. godine. Od 494. do 523. godine vladala je Vizantija. Arapi su zauzeli Maltu 523. godine i vladali njome do 872. godine. Od 872. do 1090. godine vladaju Normani. Godine 1284. zauzeše je vođe Aragonaca i 1530. predade je Karlo V vitezovima reda Jerusalimskog, koji s njom upravljahu do 1798. godine. Turci su je opsedali 1565. godine, ali bez uspeha, od tog vremena ostalo je ime Malti, nepobediva. Godine 1798. osvoji je Napoleon, ali u septembru 1800. godine isteraše ga sa Malte Englezi, kojima je Malta konačno pripala 1814. godine. Godine 1922. Engleska je dala Malti ustav sa posebnim autonomnim pravima.
Ova burna istorija Malte ostvarila je nepobitne svedoke u velikom broju raznih spomenika, bilo u kamenim natpisima zgradama, palatama, utvrđenjima, crkvama, divnim umetničkim spomenicima, slikama, freskama, u kulturi obrade zemlje, u običajima i nošnjama, najposle u tipu i jeziku naroda, zato Maltu nazivaju cvet sveta flor del mando.
Na Malti živi 300.500 stanovnika, najvećim delom Arapskog i Jevrejskog tipa. Bogatog pomoću Engleza ovaj vredni narod uredio je ovo ostrvo, da služi za primer ostalom svetu šta se može postići izdržljivim i poletnim radom. Malta je najveće utvrđenje na celom Sredozemnom moru, ni jedan pedalj toga ostrva nije moguće zauzeti niti mu prići, nema ni jednog sektora morske površine koju nebi branila jaka obalska artiljerija, i koja ne bi bila osvetljena mnogobrojnim reflektorima najnovije konstrukcije.
Dovoljan broj podmornica čuvaju morske dubine oko Malte, avioni i hidroavioni s visine i jaka flota na kojoj je stalno 25.000-30.000 mornara čuvaju porvšine mora.
I tako je danas Malta postala najnaseljenije, najutvrđenije i najuređenije na Mediteranu.
Stara prestonica ostrva bila je za vreme Rimljana Čitavskio, tu se vide i danas kuće u vidu vila iz doba Rimljana i Normana. Nedaleko odavde nalaze se pećine Sv. Pavla i groblje Sv. Agate. Nalaze se ruševine iz Megalitske periode, i grobovi iz feničanskog doba. Čitavskio zove se arapski Medina grad i tako i danas meštani zovu.
Veliki mešter Malteškog reda Ivan de Valeta, osnovao je grad na moru koji se i danas po njemu zove Waleta, ovo podizanje novog grada bilo je posle opsedanja Sulejmana 2 1535. godine. danas grad ima 27.000 stanovnika.
Na obali Malte obalu Malte ukrašenu sa lepim malim čamcima sa baldahitima malteških prevazioda – ovde je zabranjen prevoz svojim čamcima. Odmah zatim ispeli smo se velikim liftom na visinu grada – jer grad leži 200 metara nad morem kakva se divna panorama ukazuje.
U grupama pristupili smo razgledanju ove tvrđave od varoši. U palati guvernera Malte koja se nalazi u sredini varoši, u najlepšem vrtu. Ova je zgrada zidana u srednjem veku i podigli su je vitezovi Malteškog reda. U ovoj su zgradi stanovali Veliki mešter Ivanovog Malteškog reda zgrada je na više spratova vrlo velika zauzima mnogo prostora, unutrašnjost podeljena na dugačke, široke i visoke hodnike, divne sale, sve je to ukrašeno stubovima, umetničkim slikama, rezbarijem, osobito tavanice, velika vrata na svima salonima predstavljaju umetnost velike vrednosti. U ovim ogromnim salama i hodnicima su muzeji, u jednoj dvorani oružje počeći od praćke – strele, kamenja za bacanje, lukova, mačeva, oklopnika, u prirodnoj veličini postrojenih u hodnicima, ulazima i prolazima, raznovrsnim puškama sviju sistema i vekova, topova, lađa, pribora ratničkog, pa sve do zarobljene podmornice 1917. godine od Nemaca iz prošlog Velikog rata, skinutih topova sa nje i velikih torpeda opet sa ove lađe skinutih (Leskovački Glasnik, 21. maj 1938, str. 4).
Dvorični gobleni koji su tako davno izatkani da prestavljaju živu prirodu. Ovi su gobleni prestavljali 1620. godine vrednost 60.000 fr. franaka, a šta li tek danas vrede? Na njima ima izrađenih slonova, ptica, Indijanaca sa svojom okolinom, Arapa, lepih žena i devojaka, a to je sve tako umetnički kao da je živo. U drugoj jednoj sali od čuvenih umetnika Spade, Reni, Van Los, Karavažio, Preti i ostali, slike prestavljaju Velike meštre, kraljeve Engleske, generale Engleske, Katarina ruska carica, Napoleon 3. Pored ovih nalaze se i ostale slike predela i čuvenih ljudi – sve je to umetnost prvog reda.
U ovim dvoranama, kao i na celoj Malti dozvoljeno je sve fotografisati, Englezi se ničega ne boje, sa palate samog Guvernera možeš slikati i sve obalske topove, ako ih možeš gde videti!
Nedaleko odavde nalazi se Univerzitet osnovan 1769. godine u zgradi u kojoj su nekad stanovali Jezuiti – Konviktu Jezuiti. Do toga je velika biblioteka.
Ulicom Sv. Jovana idemo do Katedrale sazidane 1573. godine prekrasna građevina s aslikama na tavanici 8 svodova od čuvenog umetnika Matija Preti prestavljaju istoriju Hrišćanstva, kao i slike iz starog i novog zaveta. Crkva je vrlo velika podeljena na 8 odeljaka otvorenih stubovima koji su svi od mermera a kiparski izrezovi, na njima je bezbroj likova i umetničih radova, loze, masline, grožđa, anđelaka. Na zidovima likovi u mermeru u prirodnoj veličini i većoj, mnamenitih meštrova, vođa malteških vitezova. Kipovi svetaca, osobito kip Sv. Jovana sa odrubljenom glavom u belom mermeru izrađenog.
Takođe vrlo lepa umetnička slika koja pokazuje momenat kad su dželati odrubili glavu Sv. Jovanu, tako prirodno žive izrade da se čovek mora diviti tim mustrama umetnosti.
Odeljenja 8 prestavljaju osam jezika na kojima su Hristovi apostoli propovedali hrišćanstvo.
Na levoj strani drvene unutrašnjosti oltaru okrenuti na visokim zidovima jednom od njih ima starija slika Majke Božije rad čuvenog Mikel Anđela jedno od pet slika njegovg rada. Lik božanstveni a ostali delovi slike grudi, ruke sve je to pokriveno samim zlatom takođe umetnički izrađeno. Sveta Bogorodica zrači jednim božanstvenim sjajem. Upostalom sve slike Gospodnje njegov lik uvek je tako podešen da sva svetlost pada na njega, da prelamanjem zrakova izgleda da od njega potiče svetlost i na vas pada, na gledaoce. Ovo je tako uzvišena lepota da čini silan upečatak.
Mesto pred oltavom kao i sam oltar malo su uzdignuti, na tom uzvišenjima odlični kipovi Hrista, lepog i mladog Hrista. Izrađena su dva prestola sa lepim ugodnim umetničkim sedištima i rezbarijeom jednom levo a drugim desno jednom naspram drugog, za Guvernera a drugog za crkvenog veledostojnika.
Na podu crkve nalazi se 400 grobova umrlih vitezova, sabranim kamenčićima u mozaiku ispisana njihova imena i važne godine na svakom grobu posebno. Ovde je sahranjen i sam umetnik Matija Preti (Leskovački Glasnik, 28. maj 1938, str. 4).
Sama građevina prestavlja delo umetnosti, njena ulazna vrata, njeni prozori, oltar, pojedina odeljenja i udubljenja veliki zastirači koji zaklanjaju horove, njeni stubovi i zidovi svi prekriveni izradom u mermeru tako da nema ni jednog ni najmanjeg parčeta zida da nije ukrašen.
Pod crkvom u zasvođenim odajama takođe se nalaze grobovi zaslužnih ljudi osobito vitezova malteškog reda.
Crkva je duga oko 50-60 metara lepo podeljena na odeljenja što sve daje nekakav uzvišeni mir na dušu čoveka.
Ulicom Strada dolazi se do Muzeja u kome su čuvene kolekcije preistorijske, feničanske, rimske i mnogi spomenici Jovanovaca. Ovde se u ovom Muzeju može lepo videti sav kulturni razvoj ovog ostrva. Na kraju ove ulice nalaze se vrata – kapije, od kojih vodi lep put sav ukrašen palmama i cvećem jedna avlija do veličanstvenog spomenika Hristu. Odavde je divan pogled na celo ostrvo i na utvrđenja koja svojim velikim topovima brane pristup svakom neprijatelju.
Ova je ulica zvana Strada duga 2 km uz nju su prekrasne kuće i ostale građevine – tu su poređane negdašnje palate Vitezova Jovanovaca. Ovde su i prodavnice najčuvenijih vezova – čipaka.
Po ulicama se vide lepe koze sa nesrazmerno velikim vimenima, sa korpicom na njušci, koja sama dođe na prag radnje ili kuće, i sopstvenik je tu odmah pomuze.
Tako isto su lepa kola na federe sa platnenim pokrivom koji se lako skida i pomera po volji i potrebi putnika da mu ne zaklanja vidik.
Na ulicama, po lepim parkovima često se susreće čovek sa damama u crnini koje nose na glavi poveliki zasvođen pokrivač takođe u crnini to su Malteske Ledi.
Na celom se ostrvu oseća uprava jedne moćnedržave, oseća se red, pod zaštitom te ogromne moći, sloboda rada razvijena je do maksimuma čovek se oseća potpuno bezbedan, ravnopravnost sviju građana svuda je i na svakom mestu očito dokazana, stoga postoji harmonija među rasama i verama.
Mudra i pravična uprava Velike Britanije, zadobija ljubav i poštovanje svojih podanika, pored sigurne bezbednosti i poverenja za koju bebednost jamči njena silna flota.
Stoga se mora iz dubine duše uzviknuti, vladaj Britanijo nad morem.
Posle provedenih 7 sati na Malti u razgledanju i divljenju vratismo se na našu lađu koja u 20 časova podiže svoje kotve i tiho isplovi iz pristaništa na pučinu mora – kao čivit plavog i zaplovismo na severoistok put Krfa put Jonskog mora.
Plovimo od sinoć i danas 15. avgusta sve pučinom mora samo jutros u 6 časova videli smo kao u magli konture bregova na Siciliji, zatim sve dalje na pučinu. Sunce se rodilo iz samog mora, mi sad putujemo severu. Sunce peče sve jače približuje se podne – sad smo po kazivanju mornara ušli u Jonsko more.
Naša obična zabava na brodu kao i u prošle dane, kupanje u bazenu, leškarenje na palubi posle obilnih obeda, posle večere igra na palubi predavanje g. Parente o Krfu.
Večeras smo imali prekrasnu večeru koju je davao g kapetan broda u počast izletnika. Večera se sastojala iz raznovrsnih jela koja su nosila ime na svako slovo prezimena i imena kapetanova on se zove Šimunković Vitko tako da smo mi dobili 15 raznih jela. Kad se donosio naročito spremljen sladoled sve s esijalice u trpezariji u momentu pogasiše, ali zato su se svi sladoledi u rukama posluge zasvetleli blještećom svetlošću, jer u svakoj figuri leda bila je smeštena električna lampica!! (Leskovački Glasnik, 4. jun 1938, str. 4).

REZIME
Dragomir J. Petković taj divan deka od 75 godina pregažen je ruskim kamionom na ulici ispred svoje kuće u terorističkoj akciji jer takav scenario mogu da izvedu samo zločinački umovi, a izveštaj sa uviđaja kaže da je starac svojom krivicom nastradao. Međutim, svakom normalnom Kruševljaninu tada bilo je jasno da je ubijen jer je tast Milana Nakića (njegovog zeta Milana Nakića komunisti su streljali u prvom naletu u grupi od onih 29-toro bez suđenja, ali je inicijativom Advokatske Komore rehabilitovan a rešenje o rehabilitaciji stiglo je 1992. godine na njegovu krsnu slavu Svetog Luku. Pored ostalog u rehabilitaciji piše da je streljan sa motivacijom: “jer je drugačije mislio”).

 

AUTOR: Milorad Sijić

(Objavljeno u zborniku Istorijskog arhiva Kruševac “Rasinski anali” br. 13)

Pošalji komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Tags: , , , , , , , , , , , ,