Navigation Menu+

Memoari jednog grada

Postavljeno u Priče sugrađana

Pin It

Deca kruševačkih ulica, 1945-1970.

Ako u rukama držite knjigu profesora Miroslava Bogdanovića „Deca iz mojih ulica“ pred vama nisu samo lične priče, anegdote i zaboravljeni podaci o deci iz njegove ulice i o ljudima u koje su kasnije odrasli, pred vama su memoari grada, priča i razglednica posleratnog doba jedne  varošice. Polazeći od početaka i velikih snova koji su se gušili u prašini kaldrmisanih ulica, kroz rađanja večitih ljubavi, osnivanja porodica u gradu koji po mnogo čemu više nije isti.

Govoreći o tim danima profesor pominje duboku nostalgičnost za ženskim glasovima koji bi svakodnevno slobodno pevali one posebne izvorne pesme u dvorištima, na ulicama ispred gradskih česama dovlačeći vodu u emajliranim kofama, čupajući prkosno cveće i korov koji je rastao u procepima kaldrme. „To je tada bilo normalno, a danas kada bismo čuli nekog da peva u dvorištu, proglasili bismo ga ludim!“. Dosta opisa poklanja glavnoj ulici, Zakićevoj, a danas ulici Majke Jugovića, i čitajući o njoj između redova će progegati dečaci koji su se tada takmičili u hodanju na rukama ( hvaljeni i najbolji u toj disciplini, dečaci iz Grštaka, su držali rekord od 50m bez zaustavljanja). Kruševac centar - stara fotografija - dečak

Ako njom prošetate još malo, nailazite na pasuse koji govore o javnim razglasima.  Oni su bili visoko postavljeni na bandere duž glavne ulice i svake nedelje, kao i praznicima, bili razlog okupljana grupica uzbuđenih i srčanih građana koji će najzad slušati uživo prenose fudbalskih utakmica. A to, ko je navijao za koga, moglo se raspoznavati i po bedževima, obavezno nošenim na levom reveru sakoa.

Pionirskom parku će ove stranice udahnuti posebnu živost. Bio je nezaobilazno mesto za lagane nedeljne šetnje, za iskrena dečija nadanja da će roditelji dozvoliti makar jednu vožnju vozićem krug oboda šume. Takođe su opisane česte posete cirkusa, kao i (i)legalni boks mečevi. Ono što je Pionirski zadržao jeste sindrom prvih ljubavi, one su uvek iza nekoliko zračaka svetlosti, u onim najšumovitijim delovima parka,  skrivene u drhtavici i iščekivanju prvog poljupca.

Zatim  biste ponovo ili po prvi put preživeli šezdesete, zajedno sa epohalnim trenucima dolaska tehničkih čuda u naš grad. „U proleće 1958. godine pojavila se kutija koja ima pokretnu sliku! Zvali su je televizija.“ Prvi televizori nisu imali onu „porodičnu“ upotrebu, za koju danas samo i znamo, već su se postavljali u izloge prodavnica „Todor“ i „Zvuk“… Pominje i jedan koji je postojao u holu Banke, a privilegiju gledanja malih ljudi u kutiji imale su samo porodice zaposlenih. Neverovatno retki i gotovo magični trenuci bili su telefonski razgovori u pošti, za prenos reči putem žice moralo se zakazati dva dana ranije. (!)

Sa početkom cvetanja industrijske strane grada „deca iz njegovih ulica“ ponosno bi dobijala posao, najčešće u državnoj službi. Zaposlenje u državnoj firmi je pored materijalne koristi nosilo sa sobom nešto njima daleko bitnije: osećaj društvene korisnosti i vrednosnu ulogu u kolektivu, koja je bila na ceni u svim moralno-vaspitnim govorima. Naučeni da vole i istinski veruju u takvu socijalnu pravdu, ta „deca“ su odrastala u mnogo srećnije ljude.

Kruševačkom čaršijom se generacijama prenose mudrosti, fore, fazoni, ali i ti isti nadimci koji i kod klinaca decenijama mlađih bude vrstu nestvarne nostalgičnosti za davnim vremenom. U svojoj knjizi profesor priča o razlozima, načinu dobijanja i značenjima istih. U tom kovitlanju smešnih, manje ili više uvredljivih nadimaka sigurno ćete pronaći i one od osoba vama bliskih.381_001Na samom kraju knjige prof. Miroslav Bogdanović govori o sklonosti njegove generacije za idealizovanjem tog davnog, lepšeg  vremena, ali i postavlja krucijalno pitanje na koje i sam godinama traži odgovor. Zašto vrednosti i potencijali njegovih prijatelja nisu ostvarili svoju punu snagu? Ko, kada i kako ih je uspeo zakočiti? Je li svako od njih tu metalno tešku konačnost i do pola ostvarene živote pripisao sebi sam? Ako je poslednje tačno onda je čarapanski mentalitet predugo održao tu crtu, taj (ne)svesni nagon da ograničava svoju ličnost, da u imaginarnim linijama vidi neprobojne granice… Jesu li one zaista takve? Zašto samo još jednom ne razmislimo o mogućnosti većeg ostvarenja?

Recenzija knjige prof. Miroslava Bogdanovića „Deca iz mojih ulica“ , Kruševac 2000.

 

Autorka:  Jelena Stepanović

 

Pošalji komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Tags: , , , , , , , ,