Navigation Menu+

„Politika“ o kruševačkom kraju i njegovim stanovnicima u Prvom svetskom ratu

Postavljeno u Priče sugrađana

Pin It

Apstrakt: Ovaj rad predstavlja odabrane tekstove iz dnevnih novina „Politika“ koji su vezani za kruševački kraj i njegove stanovnike u Prvom svetskom ratu. Tekstovi koji se nalaze u radu objavljivani su u periodu od 1914. – 1930. godine.

„Politika“ je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 12/25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista. Ove srpske novine su, danas, najstarije i najuticajnije novine u ovom delu Evrope. Ove srpske novine su jedne od najznačajnijih dnevnih listova na Balkanu, te sa te strane predstavlja nezaobilaznu građu za proučavanje istorije i kulture Srbije, Balkana i sveta 20. veka.
Povodom velikog jubileja – stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, u ovom radu su sakupljeni zanimljivi, verovatno zaboravljeni i potpuno nepoznati događaji u današnjem vremenu, koji se tiču kruševačkog kraja i njegovih stanovnika u vreme Prvog svetskog rata, a koji su objavljeni u „Politici“ u periodu od 1914 – 1930. godine. Tekstovi su doslovno prepisani kako ne bi izgubili svoju originalnost i objavljeni su hronološkim redom po godini objavljivanja u novinama.

 

NAŠ “KOMITA” 

Na položaju, 3. oktobra
Na jednoj železničkoj stanici zadržao se vojni voz prilično dugo. Bataljon se prevozio na mesto koncentracije. Kako je bilo nesnosna vrućina u junu, izađosmo malo iz vagona. Na peronu je u gomili sveta, mahom obaveznika, lutao i jedan dečko.
Mali, neugledan, u pohabanom seljačkom odelu. Na nogama je nosio neke iscepane opanke, koji izgleda nisu bili za njega kupljeni. Jedan od oficira ispita ga, šta će on ovde.
Tada nam on, kroz plač, ispriča svoju istoriju:
„Rodom sam iz jednog sela u kruševačkom okrugu. Roditelji su mi siromašni, pa su me dali da služim u Kruševcu i da učim zanat. Majstor mi je otišao u rat, a mene otpustio. Ja kući neću da idem. Došao sam ovde da me primite u vojsku, i povedete na granicu, jer živ neću da se vraćam.“
Zainteresovala nas ova odlučenost jednog deteta od 14-15 godina. Više radi vica i prekida dosade u putu, povedosmo dečka s nama. Nije mogao, u prvi mah, verovati da ga zaista uzimamo s nama na put. Po licu mu se poznavalo, da je blažen što mu se namera ostvaruje. Šćućurio se bio u jedan ugao vagona i tihim glasom je odgovarao na mnogobrojna pitanja, koja su mu postavljena.
Za vreme koncentracije oko Aranđelovca, vojnici su ga obučili da rukuje puškom. Dečko je bio simpatija ne samo čete, u koju je primljen, nego celog bataljona. Iz milošte prozvali smo ga komita.
Kad smo se krajem jula, po najvećoj žezi, krenuli ka Ceru usiljenim maršem, „komita“ je išao na začelju čete. Bio je veseo, vrlo razgovoran, na licu mu se nije moglo videti ni traga od umora.
Marš je trajao puna 24 časa. Tu je puk dao sve što se moglo. Taj će marš ući svakako u ratnu istoriju i u ratnoj službi pominjaće se kao redak primer napora i izdržljivosti. Na ovome maršu čete su se bile prepolovile. Zbog vrućine i umora, mnogi vojnici su bili zaostali. Na opšte divljenje, „komita“ nije bio među onima koji su ostali uz put. Naporedo s komandirom i onim najizdržljivijim vojnicima koračao je on. Pri tom se cele noći nije spavalo. Morao je čovek da mu se divi i da ga hvali. Pokazivali smo ga za primer našim starim ratnicima.
Po selima, kroz koja smo prolazili uz put, seljanke su se čudile gledajući našeg komitu i po neka bi žena uzviknula.
– Bože, dete: Zar i njega u rat?
– Tako on izgleda mali, ali ima godine… objašnjava joj jedna druga do nje.
Mnogim radoznalcima objašnjavali smo uz put, da on ide svojevoljno, da se bori protiv Švabe.
U borbama na Jadru bio je sav srećan što je mogao da puca iz svoje puške, s kojom se već srodio. Učestvovao je i u borbi na Klupcima kod Loznice.
Posle ove borbe naš komita koji zaslužuje da mu se pomene ime, – zove se Milenko Ristić iz Sebečevca, sreza rasinskog, okr. kruševačkog – proizveden je za kaplara.
Njegovoj radosti nije bilo kraja. Tada su mu vojnici odmah skrojili koporan i prišili zvezdice. Od tog vremena ličio je na pravog vojnika, jer je dotle bio u svom odelu.
Kad je noću 25-26. avgusta izvršen austrijski napad na celom frontu, naš bataljon borio se dva dana i njemu, gotovo, pripala sva zasluga za odbijanje neprijatelja na ušću Drine. U tim borbama, kaplar Milenko je učestvovao u dva juriša. Prilikom drugog juriša Švabe okretoše leđa i „komita“ je s detinjskom radošću i pravom bezazlenošću, koja je svojstvena njegovim godinama uzvikivao:
– Eno ga Švaba, eno ga!…
Pri tom je neprestano gađao. U tom jurišu bio je ranjen u ruku i to od jednog ranjenog Austrijanca, kome je bio prišao, govoreći:
– Aha, Švabo, šta ćeš sad?
Ranjen je bio u ruku i tu se ispoljila njegova detinjska priroda. Zaplakao se i zajaukao kao dete. Ali kad smo ga privili i utešili, on se brzo pribrao i otišao na previjalište.
Ali se kaplar Milenko nije ni tada zasitio vojevanja. Čim se u skopljanskoj bolnici dovoljno oporavio, on je ponovo došao u četu. Obradovali smo se svi kad smo ga videli. Dobijeno „bolovanje“ nije upotrebio da ode do kuće.
– On nema dece, pa ne mari za kuću, objašnjavaju njegovi stariji drugovi.
Toliko je zavoleo vojsku, da neće da se odvaja od nje. Kad smo ga pitali kako se proveo u pozadini, odgovarao nam je jetko:
– Jedva sam čekao da dođem. Niko mi ne veruje da sam borac i misle da sam muzikant.
Nik. Stanarević

 

ŠTA PRIČA ZAJKA? 

Kruševac, 9. februara
Između ostalih zarobljenika, koji su ovde u Kruševcu, nalazi se i neki Rudolf Zajka. Čeh po narodnosti, rodom iz Praga.
U razgovoru sa mnom ovaj zarobljenik učinio mi je dva interesantna otkrića.
On je bio sa trupama, koje su operisale protiv naše šumadijske divizije prvoga poziva. Ove su trupe bile toliko demoralisane, za vreme naše ofanzive, da su posle prvih pucnjava napuštale položaje u paničnom begstvu. Jednoga jutra, na dan pre no što će Zajka, koji je po zanimanju geodeta, biti zarobljen – u dnevnoj zapovesti bio je i ovaj pasus: „Svaki vojnik podoficir, ili oficir koji uspe da zarobi komandanta iznurene srpske šumadijske divizije, dobiće nagradu od 5000 kruna“.
Ova ucena imala je donekle uspeha u smislu kome je izdata, da okuraži vojnike, jer tek ni oni sami koji su izdali ovu naredbu nisu poverovali, da će uspeti da zgrabe komandanta šumadijske divizije, pa ma koliko ona bila iznurena. Imala je uspeha toliko što se jedan naš bataljon zadržao na Savi braneći položaje čitavo pre podne i na taj način Austrijanci su, žrtvujući taj bataljon, uspeli da preko mostova spasu čitavu komoru i pukove.
Drugo otkriće još interesantnije. Kad su Austrijanci zvali u kasarne 1894. godinu regruta u Brnu u Češkoj došlo je do krvoprolića. Češke sestre i matere, nisu ispratile svoju braću i sinove na bojište, sa pesmom na usnama i cvećem zakićene, već su polegale na šine sve od železničke stanice, pa na čitav kilometar, ne dajući da se krene voz, koji će odvesti njihove mile i drage na klanicu. Na taj način one su zadržavale voz regrutima celo pre podne dok žandarmerija nije pucnjom u meso rasterala Čehinje. Tom je prilikom pobijeno više žena.
Nekoliko regruta, koji su pred sam polazak voza, izletali iz vagona i pokušali da se sakriju među svetinu, koji je demonstrirala, odmah su na samoj stanici streljani.
T.

 

JEDNA GODIŠNJICA

Kruševac, 21. sept.
Na današnji dan prošle godine – 8-21. septembra 1918. – umrla je ove Roza Buzin. Poreklom Mađarica, ona je bila ovde udata i po smrti muža joj Josifa, koji je bio vojni činovnik, skromno je živela od invalidske potpore.
Štednjom i radom, odvajajući od svojih usta, Roza Buzin je stekla dve lepe kuće i pred samu smrt ona je, mada je imala sasvim bliske rodbine u Ugarskoj, obe te kuće zaveštala siročićima izginulih i pomrlih srpskih ratnika.
Testamenat je napisao i potvrdio ondašnji austro-ugarski sudija u Kruševcu sa svojim pisarom, a u prisustvu g. g. Dragomira J. Petkovića, penzionera, i Dušana G. Nikolića, advokata ovdašnjeg.
Kada je Roza Buzin pred sudijom i ovim drugim trojicom izjavila, da sve svoje imanje ostavlja siročićima izginulih i pomrlih ratnika, sudija ju je zapitao:
– Čijih ratnika deci ostavljate imanje?
– Srpskih ratnika, odgovorila je ona smelo predstavniku okupatorske vlasti.
Na taj odgovor sudija se samo poklonio.
Pored ovih kuća Roza je istim testamentom našim ratnim siročićima zaveštala i svu – za tri godine ropstva – neprimljenu invalidu koja je iznosila četrdeset i pet dinara mesečno.
A.

KRALJEVE TOKE U KRUŠEVCU 

Ovih dana primljen je u audijenciju kod Prestolonaslednika jedan maturant koji je nedavno učinio neobičnu radost kralju Petru.
Za vreme povlačenja u jesen 1915. godine taj dečko, Drag. Radović, stigao je do Mitrovice, ali dalje nije mogao. Jedno nemačko odeljenje poteralo ga je zajedno sa stotinama drugoga roblja natrag u Srbiju. Jedne noći, grejući se kraj vatre pored nemačkih komordžija, on čuje kako govore o stvarima koje su pokrali sa dvora u Beogradu i Topoli i koje sad nose sa sobom. Kada su svi zaspali on se prikrade stvarima i izvuče iz njih jedne skupocene starinske toke; više nije mogao uzeti, jer ne bi mogao prikriti.
Kada su prešli u Srbiju njega, kao dečka, puste kući u Kruševac gde on odmah zakopa toke, da bi ih sačuvao. Docnije su internirali i njega i proveo je dve godine u logorima u Austriji. A kada je došlo oslobođenje i kada se vratio kući, prvi mu je posao bio da vidi šta je sa tokama.
Našao ih je potpuno očuvane i kada je čuo da se stari kralj vratio u Srbiju, on ih je doneo u Beograd i predao. Te toke su jedna lepa starina koju kralj neobično vole i njihov povratak učinio mu je naročitu radost.

 

 

POD ŠVABOM U BRUSU
(Uspomene jednog seljačeta)
 -Radomir Grujić-

Vešanje

Kad sam došao kod čiča-Ante, on kad me vide sav radostan skiči i viknu: „Gde si, Grujiću?“, pa se poljubismo i on mi reče: „Sedi, šta hoćeš da piješ?“ Ja mu rekoh da ću rakiju, on mi donese jedan čokalj i ja popih. Ovde ga odmah upitah, zašto je Boža u Kruševcu u zatvoru, a on mi reče: „Ćuti! Da si bio ovde možda bi i ti bio u apsu. Znaš li, crni sinko, da su ovde svi pozatvarani! I mi svi bili smo do juče po kuća, a niko nije smeo da izađe iz kuće.“
Mene tada nešto teknu i presede mi ona rakija što me je častio. U tome dođe Milosav Nikolić, a malo posle i predsednik Nedeljko Daničić. Ovaj mi reče da je on sad predsednik na mesto Bralovića koji je u zatvoru sa ostalima. Vidim vesela lica nekim ljudima, valjda što oni nisu u zatvoru ili što se svete – ne znam ni sam tek došao, pa ne znam kako je stvar tekla.
Izađoh na ulicu i okrenuh se dole ka crkvi, ali svuda ovo mrtvo, nigde seljaka da poviri, svi dućani pozatvarani, samo tri dućana rade. Vidim da pred Stevanovića dućanom stoje dva stražara sa nožem na pušku. Upitah jednoga, šta će oni stražari ovde, on mi reče da čuvaju da neko ne uđe i ne izađe. Tako isto stoji straža i pred starom kućom Stevovića. Pođoh okolo, oko Vladine kafane, kad tamo, i pred kućom Jelačića stoje pet stražara, a nigde se niko živi ne vidi; na kućama spuštene zavese.
Ja se onda vratih natrag u kavanu i upitah gazdaricu Kevu šta je to bilo po Brusu. Ona mi sve ispriča u četiri okka u kujni i kaza mi koji su u zatvoru: Sibin Jelačić, Milosav Stevović, Vojislav Bregović, Radomir Vukomanović, Bogdan Golubović, Jovan Dobričić, Kosta Đorđević, Dobrosav Pavličević, Vlajko Pavlićević i još mnogi sa sela, kao Radojko Nedeljković, Velja Živadinović, Novica Pavlović, Kosta Čalarević, Ilija Stojanović i još mnogi drugi, nemam vremena da im napišem imena. Gazdarica Keva zamoli me da nikom ne ispričam da mi je ona sve to kazala.
Kad se smrče, niko ne sme da me primi na konak. Svuda pitah, ali niko neće, jer se boje ili od mene ili od Švabe – ne znam tačno. Za moju sreću, dade mi Keva jedno ćebe i ponjavu da se pokrijem i reče mi: „Boga mi, Radomire, ne smemo da te primimo na konak jer je stroga naredba, nego idi na drugom mestu, gde znaš.“ Kad sam sve kuće obišao, ja zapitah i u jednoj pekari, i tu mi srećom pomože pekar Ilija Nedeljković primi me u kuću.
Tako ja otvorih jednu piljarnicu, te sam prodavao paprike i zelen. U tome prođe neko vreme, i jednog dana ču se glas da danas idu u Kopaonik da traže dvorske stvari i da vode sa sobom Sibina Jeličića i Iliju i Radovana na Kopaonik, da pokažu gde su stvari. Ali to ništa nije vredelo što su njih vodili, njima je drugi neki iz Brusa dao sve tačne podatke. Ti su bili takođe uhapšeni, pa su već trećeg dana pušteni, sigurno je za neke masne kolače, nego što su te dvorske stvari prokazali. A zna se koji su to ljudi. Kad prođe jedan dan, naiđoše otud sa Kopaonika desetinu kola – vuku sanduke sa dvorskim stvarima. Koliko saznadoh to su bile obične stvari kujnsko posuđe „esceg“ i još neko to što ne znam.
Kd bi nedelju dana pred 1. juli po starome, a 14. po novome, poteraše sve iz apse u Kruševac na suđenje. Gledao sam kad su ih proterali; natovarili ih na kola, a svima ruke vezane.
Malo posle, to je bilo jula meseca, dođe iz Kruševca telefonom glas da su tog dana u 10 sati svi povešani, pred kasarnom Cara Lazara, i dođe naredba da se to narodu objavi. I tako pozvaše predsednika u njinu komandu i narediše mu da objavi narodu da su u Kruševcu obešeni ti ljudi, što su radili protiv njine vojske i što su krili dvorske stvari i bunili narod da čuva oružje jer će naša vojska opet da dođe.
Predsednik dođe iz komande sav u plaču i odmah viknu na pandure da uzmu jednu kantu od gasa i da pođu sa njime, a da pođe i jedan pandur Dragi Jovanović po imenu. Ja potrčah za njima, i kad dođosmo na pijac kod Vunara i Jelačića kuće, pandur stade udarati u kantu, kanta ječi a svet se skuplja jer niko ne zna šta se danas dogodilo. Silan se svet skupi, iz svake kuće i dućana izađe po neko. Kanta stade, akta se otvoriše i Dragi Jovanović uze da čita, a Nedeljko Daničić plače. I ako je tamo bio zastupao pokojnog Bralovića kao predsednika, i ako je bio naprednjak, ipak mu je bilo žao za one najbolje i prve ljude iz Brusa – to zna ceo Brus i to moram da kažem ako hoću pravo da govorim. Kad se objava pročita, tada Nedeljko viknu i stade govoriti narodu, da se kani rada protiv Švaba i njihove vojske i da oružje preda, jer kod koga se nađe, taj će biti streljan i obešen. Ali čim se ču glas da su oni ljudi povešani nasta kukanje, nasta vrisak, nasta beganje, nasta žalost kakvu Brus nije dotle video.
Ja nađoh da vidim šta se radi po kavanama i dućanima i šta se govori. Moga čiča-Antu zatekoh gde plače u keleraju. Kad me vide, viknu mi: „Vidiš, sine, šta naše lopuže od nevinih ljudi učiniše!“ U tome naiđe i Keva, i ona sva u plaču, pa i ona uze da proklinje nevaljalce, što su oterali na vešala baš ljude koji su ih i pomogli. Ja popih rakiju pa odoh u drugu kavanu, tamo videh: neki se vesele – trgovci. Ja pođoh u kafanu kod Jelene. Tu zatekoh starog Golubovića gde plače i Jelenu. Počeše oboje odmah da kunu, ali ja im viknuh: „Ćutite, evo ide patrola!“ Jer Švabe su odmah zabranile da se kuka i da se izjavljuje saučešće, ali i bez toga, da si bio, ne bi mogao doći do Jeličićeve vamilije da se tešim, jer je svuda oko kuće straža bila, isto kao i oko Stevovićeva.
Posle tri dana nađem Novicu Pavlovića iz Žiljaka i upoznah se sa njim. Upitah ga kako je bilo na vešanju, jer je i on bio odveden sa njima pod vešala, pa je u poslednjem času pušten. On mi tada stade pričati u mome dućanu gde sam paprike prodavao, a ja sve slušam i u moju pamet pišem.
„Probudiše nas tog dana rano ujutru, priča Novica, i dadoše nam kavu. Ja nisam tada bio sa njima nego u drugoj sobi. Narodu iz celog Kruševca i okoline bilo je naređeno da ide u 9 sati pred kasarnu Cara Lazara i da dođe sve od osam na više. Kad bi oko deset sati mene isteraše napolje i tu beše Sibin, Stevović i Bralović i svi drugi redom. Ja već vidoh da će nešto da bude. Oni nas oko deset uparadiše i tako nas provedoše kroz Kruševac pored spomenika Kosovskih Junaka, i tako stigosmo pred kasarnu Cara Lazara. Tu vidoh deset vešala i srce mi stade kucati i izgubih govor. Za stolom sede švapski oficiri i sudije i šta ti ja znam. Svakoga od nas metnuše pored jednog konopca koji su visili sa vešala na genit, a mene najposlednjega. Tada stade govoriti sudija.
– Vi ste narodu govorili da će vaša vojska da dođe i da sačuva oružje i da se diže protiv naše vojske.
– Nismo, nismo, viknuše svi.
– Kazujte, svi ćete biti obešeni!
Svi plaču, samo Stevović ne plače već ladno gleda i ćuti.
Oficir ada viknu dželatima:
– Mećite konopce oko guše!
I onda još jedanput reče:
– Priznajte delo!
Ali Stevović tada progovori:
– Mi nismo krivi, pa ne možemo ništa ni da priznamo. Vešajte me! Mene ćete obesiti, a moje ime nikada! Vešajte!
Sibin viknu: „Jao, moja deca i kuća!“ ali Stevović nije suzu pustio.
Oficir onda naredi:
– Podiži!
A dželati jedva dočekaše i oni ljudi nevini postradaše. A mene u poslednjem času pustiše ne znam ni ja zašto.
Tako mi je pričao Novica Pavlović u mome dućanu kad sam zatvorio vrata da nas niko ne vidi. A nisam imao šta ni da prodajem jer su mi paprike bile nestale.

 

POD ŠVABOM U BRUSU
(Uspomene jednog seljačeta)
 -Radomir Grujić-

Oslobođenje

I ako mi ništa nismo govorili, austrijski špijuni počeše da se udobravaju, kad jednoga jutra i poslednji švapski žandarmi odoše. Meni osta žao, kad ode Krauz Vinac, trebaše bar njega da uhvatimo, jer on nas je opljačkao do gole duše.
Čim oni odoše, naš svet jurnu da pljačka njine stanove. Ja htedoh da sprečim, ali mene niko ne sluša, jer moja vlast nije još važila. Bilo je, na žalost, ljudi, koji su govorili, da će se Švaba vratiti preko Mitrovice. Ovo su rđavo bili trasirali, jer u mesto na kosovsku Švaba udari na sremsku Mitrovicu.
Sutradan ogreja sunce, a Austrijanaca nigde ni jednoga. Mi posedali u kafanu i pijemo za srećan put Austrijancima i za srećan dolazak našim junacima i oslobodiocima. Predsednici i kmetovi još nose štapove, vara ih pamet da su još u sili, ja seo pa študiram, i dođem do zaključka da nije mogućno da se Švaba vrati. Oko deset sati rešim se da načinim jednu smotru u građanstvu. Vidim neke devojke spremaju cveće, momci zastave; dižu se kapije za doček naše vojske i kite se lišćem i jelom. Da ocenim pravo raspoloženje naroda, ja viknuh iz sveg glasa:
– Živela srpska vojska! Evo srpska konjica, ide od Tršanovca i Lepenca!
Svet se uskomeša. Jedna žena sprama crkve, utrča u avliju i zakuka:
– Jao, grdni, dolaze naši!
Iz opštine zaglaviše vrata. Svet potrča dole ka crkvi, zastave izleteše na kuće. Ja gledam ko će prvi da iznese kraljevu sliku. To je bila snaha pok. Milosava Stevovića, koji je obešen u Kruševcu. Ja se prepadoh i viknuh:
– Živeo naš kralj Petar i Aleksandar!
Zatim odoh do te žene, pa joj rekoh:
– Dobila si pohvalu nad celim Brusom. Alal ti vera!
I doista se čudim, kako je ova žena, pretresana sto puta, mogla da sačuva ovu sliku sa ovolikim ramom. Nju treba odlikovati zlatnom medaljom.
Kad narod vide, da nema konjice, graknuše svi na mene, te sam morao da pobegnem na drenovačku čuku i kotu, inače bi me uhapsili. Tu sam ostao do tri sata posle podne, pa se rešim da siđem u varoš. Neka bude šta će biti, ja ne mogu da noćim na brdu.
Uđem u kafanu čiča-Ante. Kafana puna ljudi. Neki mole Boga da naši ne dođu, a ja i moji drugovi molimo Boga da što pre dođu, i naša se molitva uvaži. Pred mrak puče glas da dolazi jedan podporučnik sa pet konjanika da zauzme Brus.
I zbilja stiže podporučnik Danilo Obradović s konjanicima valjevcima – drinska divizija. I malo i veliko beše izašlo na priček, svakom je srce kucalo, nekom od radosti nekom od straha. Počesmo da pevamo „Bože pravde“. Tada se istakao popa Hrana na čelu publike. Kad stigoše konjanici svet je vikao:
– Živeli naši saveznici!
Niko nije znao, čija je to vojska, jer je imala odelo drukše nego kad su odstupali. Neki vele: Francuzi; neki: Englezi; neki: Amerikanci. Mi samo vičemo:
– Živeli!
Na glavi imaju šlemove, konji im dobri. Podporučnik Obradović viknu:
– Dobro veče, braćo!
Neko reče:
– Gle, znadu srpski!
Tada preuze dirljiv govor prota Hrana, poznati dobar sveštenik. Trajao je govor ceo sat. Kad stade sa govorom prota, stade da govori Danilo Obradović, oficir:
– Braćo Srbi! Nas je Bugarska bila sahranila u grob za tri godine, a mi smo Bugarsku, sa našima saveznicima, za navek, jer posle tri godine naš se narod, kao feniks, diže iz groba u slobodu, a bugarski eve mu ga što će da se digne! Samo je drinska divizija zarobila tri bugarske divizije na Ovčijem Polju i kod Krive Palanke.
Mi, svi u plaču od radosti, viknusmo iz hiljadu grla:
– Živeli!
U tom on se skide s konja i ode u crkvu, a vojnici ostadoše kod konja. Kad je izašao iz crkve, Danilo ugleda kraljevu sliku na kapiji i viknu:
– Živeo naš vrhovni komandant!
A iz hiljadu grla glasova ponovi se:
– Živeo!
Kod Jeličića kuće, gde mu je bio određen stan, oficir uđe u salon. Ja kao siromah čovek sednem u kraj i posmatram šta se radi. O, braćo! Svi oni, što su radili protiv Jeličića, satirali njegovu kuću i govorili otvoreno protiv Srbije, posedali u čelo sovre i astala, piju i jedu, ni briga ih nije šta su govorili i radili!
Ja pobegoh, nisam mogao da gledam bruku.
Kada sam u jutru došao, tada me predpostaviše kod oficira kao dobra Srbina i on mi zahvali i reče:
– Čestitam ti, junače!
Tu me zadržaše i na ručak. O ručku bruske devojke doneše dar oficiru, naročito Nata Jelačića, ceo boščaluk.
Tada dođe naređenje da taj oficir zauzme Aleksandrovac, a puk se kreće iz Razbojne, pravac: strategijske tačke Zlatari i Trnavci. Meni reče prota Hrana i oficir, da idem pre njih u Aleksandrovac i da javim.
U Aleksandrovcu je silan svet dočekao Obradovića. Bilo je, da ne slažem, do pet hiljada duša, ali kad se pojavi Danilo Obradović sa njegovim konjanicima samo je jedna hiljada vikala: „Živeli“, a četiri stoje, ne govore ništa. Sigurno im je krivo, što je Brus pre njih oslobođen.
Konjica projuri kroz varoš dole do rasadnika i natrag. Naravno, oficira smestiše u kuću Nikole Džambasa, jer on pripada dobrim ljudima, kao stari radikal, i gazda čovek. Neko viknu:
– Ovde je dobra kuća bila za sve vreme. Valjda ga nećete voditi , gde je stanova Juranić.
Večera je bila silna, samo je lokal bio tesan, ali kad su gosti mirni, lokal nije tesan. Za goste su bili spremljeni stanovi, i naravno odmah je počela mržnja među građanima. Valjda su se naljutili što je došlo nekoliko Brusjana, ali Aleksandrovčani ne treba na nas da se ljute, jer i oni su nama slali svoje goste od Nemačke i Austrije. Njih ipak jeftinije košta nego nas. Od kako je srez odvojen za Brus i poresko odelenje, Brus i Aleksandrovac se mrze.
Za vreme večere govorio je dirljiv prota Krana, a i jedan krojač, koji je pre neke godine bio u Parizu i tada se našao kod svoje kuće u Aleksandrovcu. Ali je ipak posle nastala svađa. Čak pominjaše i Pašića i Kralja Petra. Protiv mene seđaše jedan prijatelj pa mi reče:
– Vidiš li, Grujiću, šta se radi?
A ja rekoh:
– Srpska posla!
Oko ponoći svi odoše u svoje stanove, a ja te večeri nisam bio nigde u stanu, jer sam od silnoga pića bio zaspao na licu mesta. A bio sam i umoran, jer osam dana se već krijem od Austrijanaca da me ne evakuišu.
Kad smo se vratili u Brus, videsmo da se tamo samo pije i lumpuje. Već su neke bili pohapsili, najpre Jovu Crnogorca pa onda ostale. Ja sam ćutao i kao najveći Srbin, što sam bio, nisam nikome kazao ni ovo ni ono, nego sam gledao svoj posao. Svi smo se mi, pod Austrijancima, dovijali da se održimo i ishranimo, pa nije pravo sad da se međusobno optužujemo. Ako se neka, što je bila učiteljica pod Austrijancima, zavadila s nekom devojkom, to nije državna stvar, i niko ne može da je osuđuje, što je bila učiteljica, jer se onda gledalo na ostatak života. Ako je neka živela s Rutićem, to je čisto njena stvar, jer to nije nikakva uvreda naroda. Ceo Brus zna: jedne godine beše Uskrs i Đurđev-dan zajedno. Sve izašlo u Rosulje za grane da kite kuće, pa kad stade jedna jurnjava sa oficirama: žene, devojke, ljudi, sve se bije sa koprive i grane, jedva živ prođoh tada. Srpsku su državu upropastili špijuni i izdajnici a ne učiteljice i one, što su s nekim živele. Ja vidim u Beogradu da takve ženske i sad izlaze u svet – ni luk jele ni luk mirisale.
Ja sam, posle oslobođenja uzeo kafanu i kao dobar Srbin počeo da radim na agroj (angro), ali zbog intriga neprijatelja propadoh i zadužih se. No, neka je glava zdrava, ne bojim se ja duga, po onoj pesmi što se peva uz gusle: „Duga ćeš se, brate, odužiti, a zle žene nikad ni do veka!“ Ja sam dobro mislio, al` ono kontra ispade.
Sad sam u Beogradu na službi, kao mornar prve klase. Pre tri meseca dobijem kartu i depešu iz Brusa, da sam dobio sina, pošto mi je žena tamo ostala, jer nemam sa čim da je dovedem kod mene. Svi moji prijatelji pišu mi, da je dete osvanulo na Petrov-dan. E, bože! Zar i ja te sreće da se rodi baš na Petrov-dan u 5 sati ujutru.
I tako ga i krstim. Ime mu je Petar.
Čudim se odkud je žena imala da plati popu krštenje.

Eto, braćo tako vam ja dočekah oslobođenje. Šta mi vredi moje znanje, kad nemam protekcije…
Radomir Grujić okretan je mladić, to se već i po njegovom pisanju moglo zapaziti. Pre nekoliko dana došao je u našu redakciju, da nam kaže zbogom; postavljen je za kontrolora duvana u Brusu i vraća se, eto, kao državni čovek u svoj zavičaj. – Ur. „Pol“.

 

 

POP MINIĆ TUŽI SRPSKU VOJSKU

Čudna popa, jadi ga ne znali!….
Pop Mihailo Minić, narodni poslanik, zatekao se u jesen 1915. godine van Srbije kupujući ogromne količine šećera. Neko vreme pojavio se na Krfu tužeći srpsku vojsku, da mu je pokrala dvore u Majdevu i pored postaloga popila mu sav šampanjac koji je imao u svojim podrumima, pa je tražio ogromnu odštetu za taj „zulum“. S Krfa se vratio u Solun i udario u trgovinu kupusom, a sada je opet nađena u jednom njegovom sandučiću silna količina obligacija Ziratne Banke, koje su svojina države.
Pop Minić objašnjava, da je te obligacije kupio od nekakvoga turčina u Štipu na tri četvrti miliona zlatnih drahmi. Odakle tolika količina zlata i kako je mogao kupovati – ako je ta pojava uopšte tačna – hartije za koje je znao da su državna svojina, to tek ima da se objasni.

 

 

POD ŠVABOM U BRUSU 
(Izveštaj „Politici“)

Kruševac, 27. septembra
Kad je pre dve godine, u Brus došla srpska vojska – osloboditeljka tada je u sred varoši, na oči celog sveta, Bogdan Golubović, negdašnji predsednik bruske opštine, potegao pušku i na mestu ubio Ljubu Planinčića iz Lepenca, o kome su se u tome kraju čuda pričala. Taj Planinčić, priča tamošnji narod, naneo je za vreme Austrijanaca srpskome življu, od Jankove Klisure pa do Raške i od Stalaća pa do Kuršumlije, više zla nego nekada Sinan-Paša, onaj što je na Vračaru spalio Svetoga Savu. I zato je, kažu, morao i da plati glavom, zato je i pravo što ga je Bogdan ubio.
Da li će na to gledište stati i kruševački sud, to ćemo sutra videti.
Jer Bogdan je odmah pritvoren i sutra će mu se za to ubistvo suditi.
A sutra će biti suđenje i po jednom drugom ubistvu, po jednoj aferi koja takođe stoji u vezi sa svima onim što se pod Austrijancima u Brusu događalo. Samo što je ta afera mnogo složenija i tamnija nego onaj javni osvetnički akt Bogdana Golubovića.
Za vreme Austrijanaca, u Brusu je, kažu, važnu ulogu igrao tamošnji šumar Kralovec i mnoge optužbe našega sveta podizane su protivu njega. Kada je Srbija oslobođena, Kralovec je uhapšen, ali je ubrzo posle toga jednog jutra osvanuo u zatvoru mrtav – udavljen. Ko ga je ubio? Neki kažu: neprijatelji da mu se osvete; drugi vele; dotadašnji prijatelji, da mu za navek zapuše usta. I sad sud treba da pronađe pravu istinu. Prilično težak zadatak, kako meni izgleda.
U svakom slučaju, i vi ćete brzo doznati, šta sud bude dosudio – Bogdanu Goluboviću i nepoznatim ubicama šumara Kraloveca.
S.

 

 

JEDNA NEOBIČNA MILOSRDNA SESTRA

Kruševac, 25. februara
Za vreme prošlih ratova nije bio redak primer, da su se svojim dobročinstvima i plemenitošću prema našim ranjenicima isticale žene iz naroda. Tako je Stamena Jocić iz Ćićevca, u srezu ražanjskom, svojim humanim delima zadivila svoju okolinu. Onaj je, po cenu opasnosti za svoj život, za vreme neprijateljske okupacije Srbije dočekivala sanitetske vozove sa našim zarobljenicima, koje su Bugari i Nemci transportovali u bolnice, i u koliko joj je njena moć dozvoljavala ukazivala ranjenicima pomoć u hrani, koju je skupljala od naroda.
Išla je vozom do Paraćina, Ćuprije, pa i do Lapova i prilazeći od jednog do drugog ranjenika delila im hranu. Često je i preko 20.000 kruna donosila svojim sugrađanima, koje je slao naš Crveni Krst. U stalnoj vezi sa našima na frontu, rasturila je njihova pisma našim građanima, koji su bili pod bugarskom okupacijom.
„Kruševački Glasnik“ donosi da je za ovakav njen rad, koji je posvetila tada našem porobljenom narodu Stamena odlikovana medaljom za građanske vrline. Sem toga oblasni odbor dodelio joj je pomoć.

 

 

JEDAN ZLOČIN ZA VREME OKUPACIJE

Kruševac, 9. oktobra
Pred porotom Kruševačkog okružnog suda odgovarali su danas za delo hotimičnog ubistva s predumišljajem Hristivoje Knežević, Milutin Petrović i Ljubisav Stanković, sva trojica iz sela Gornjeg Stupnja, sreza župskog.
Još 1915. godine za vreme povlačenja naše vojske, oni su se pored ostalih, sklonili u župske planine od neprijatelja. Dok su oni još bili u šumi, naišao je Dragomir Simić, vojnik iz istog sela, koji se u to vreme vraća iz Južne Srbije preko Kopaonika. Prema iskazu nekih seljaka koji su takođe bili u njihovoj blizini, Dragomir je doneo sa sobom priličnu sumu novaca. Njegovi zemljaci, takođe su imali pare.
Da bi prekratili vreme počeli su da igraju karte. Dragomira je poslužila sreća u kocki i on dobije sav novac svojim zemljacima.
Hristivoje, Milutin i Ljubisav, dogovorili su se tada, da mu otmu novac. Da ih ne bi on posle tužio, rešili su da ga ubiju. Jedne noći, novembra meseca, 1915. godine, oni napadnu na Dragomira i dok su ga dvojica držali, treći ga je udario nekoliko puta vojničkim tesakom po glavi. Posle toga opljačkali su ga, pa su onda pobegli. Iste noći, neki seljaci naišli su na polu mrtvog Dragomira i preneli ga u njegovu kuću, gde je posle dva dana i umro.
Brat Dragomirov Velisav, podigao je na osnovu pričanja nekih svedoka tužbu za delo ubistva. Po tome delu, istraga se odugovlačila sve do posle 6. januara, kada je poglavar sreza župskog ponovio istragu i uhapsio Hristivoja, Milutina i Ljubisava.
Sud nije mogao da rasvetli ovaj zločin na osnovu iskaza svedoka i pretres je odložen radi daljeg izviđanja.
A. K.

 

 

DRAGOLJUB – UBE PAVLOVIĆ
-Student tehnike – đak podnarednik 3. čete 2. bataljona 8. pešadiskog puka 2. poziva-

k

Dragoljub – Ube Pavlović
đak – podnarednik

Dragoljub – Ube Pavlović je rođen 11. novembra 1893. godine u Kruševcu, u staroj prestonici cara Mučenika, od čestitih roditelja Mileve i Sime Pavlovića, uglednog kruševačkog trgovca. Gimnaziju je počeo u Kruševcu, a dovršio je u drugoj beogradskoj gimnaziji u kojoj je s odličnim uspehom maturirao juna 1912. godine.
Događaji uz juna 1914. godine zatekli su Dragoljuba na studijama na Velikoj tehničkoj školi u Berlinu. Zapojen ljubavlju prema domovini, nije ni časa gubio već je, kako nije mogao preko Austrije, krenuo zajedno sa sto i šest drugova studenata iz Nemačke preko Varšave, Kijeva, Crnog mora i Dunava za domovinu da se stavi na raspoloženje vojnim vlastima.
Kada je 1. septembra 1914. obrazovana prva đačka četa u Skoplju, i Dragoljub – Ube je bio u njoj. Zajedno sa ostalima i on je već novembra bio upućen na front. Dodeljen je bio – kao zastupnik vodnika – 3. četi 2. bataljona 8. pešadiskog puka 2. poziva.
U prvom vatrenom krštenju na Igrištu (Suvobor), posle šestočasovne borbe u kojima je njegova četa imala da izdrži nekoliko snažnih napada nadmoćnije neprijateljske vojske, pred sami suton, pogođen u čelo neprijateljskim zrnom, pao je 11. novembra 1914. godine kao heroj na čelu svoga voda.
Kakva slučajnost!? Pao je jedanaestog novembra, a jedanaesti novembar bio je njegov dan rođenja. Pao je kao neustašivi borac dosledan svojoj đačkoj prošlosti, svuda uvek među prvima! Pao je, da bi na njegovim kostima i na kostima ostalih heroja bila stvorena naša lepa i velika domovina! Pao je sa osmehom na licu, vedra čela verujući u veličinu i snagu našega Naroda!
Telo pok. Dragoljuba nije moglo biti izneto iz borbe i sahranjeno. Zbog užasne neprijateljske vatre i nadiranja neprijatelja. Sahranjen je negde, – gde, to se ni do danas nije saznalo – na suvoborskim suvatima, gde i danas kao neznani junak mirno počiva. Neka je slava mladom heroju!

 

 

SPOMENIK FRANCUSKOM VOJNIKU U KRUŠEVCU

Kruševac, 11. februara
U sali Okružnog inspektorata održana je sinoć sednica predstavnika svih ovdašnjih humanih i kulturnih društava kojoj je predsedavao okružni inspektor g. dr. Dušan Petrović.
G. dr. Petrović predložio je da predstavnici kulturnih i humanih društava povedu akciju za podizanje spomenika francuskom vojniku Ogistu Kiminalu Etienu, koji je kao vojnik iz 63. sekcije francuske artiljerije pri prolazu sa našom vojskom umro u Kruševcu 29. oktobra 1918. godine. On je 31. oktobra sahranjen uz veliko učešće kruševačkih građana. Njegov grob čuvala je Anka Miletić do 1922. godine, kada je i ona umrla. Na predlog predsednice Kola srpskih sestara u Kruševcu gđe Bralovićke održana je ova sednica na kojoj je odlučeno da se u najskorije vreme podigne jedan skroman spomenik francuskom vojniku.
A.K.

 

 BLAGOJE A. STOJADINOVIĆ 

j
Blagoje A. Stojadinović

Sin uglednoga privrednika, domaćina i ekonoma Alekse Stojanovića iz sela Medveđe, u srezu Trsteničkom. Blagoje je svršio poljoprivrednu školu u Kraljevu. Kao jedini naslednik imućnoga oca, trudbenika na privrednom preporođaju zemlje i istinskog rodoljuba. Blagoje se odao poljoprivredi i unapređenju sela preko Poljoprivrednog društva, zemljoradničkih zadruga i drugih ustanova, a najviše ličnim primerom – racionalnim radom na očevom imanju.
Prvoga septembra 1914. godine stupio je u đačku četu u Skoplju. Posle dvomesečne obuke, kao đak podnarednik upućen je u jedanaesti puk.
Svoju komandu našao je u Šumadiji, na braniku otadžbine. U svoju četu došao je veseo, sa puškom, pesmom i flautom. Sudbina je htela da se, vedar i veseo, samo nekoliko dana bori za spas otadžbine. U jednome odsudnome trenutku na Stepojevcu, hrabreći pesmom svoje drugove, pao je junački na braniku rodne grude.
Mali je broj njegovih drugova čete koji su preživeli Stepojevac, ali oni koji su ga nadživeli upamtili su mladoga Blagoja kao veselog, lepog i simpatičnog mladića i oduševljenoga patriotu.
On i drugovi koji su sa njim pali ne traže od današnje omladine da ih slavi, nego da u miru čuvaju delo krvi njihove.

 

 

Rezime:
Ovaj rad sadrži 13 tekstova koji su objavljeni u srpskim dnevnim novinama „Politika“, a koji se tiču događaja čvrsto povezanih sa kruševačkim krajem i njegovim stanovnicima. Rad ima cilj da podseti na događaje koji su zbog više razloga nepoznati ili zaboravljeni. U radu se nalaze tekstovi o: dečaku iz Sebečevca koji je sa 14 godina otišao u vojsku, interesantnom otkriću nakon zarobljavanja jednog austrougarskog vojnika Rudolfa Zajke, humanom podvigu Mađarice koja je još za vreme austrougarske okupacije svoje nasleđe ostavila kruševačkom sirotištu, zatim o jednom dečku koji je u Kruševcu sačuvao omiljen starinski predmet kralja Petra Prvog Karađorđevića, sećanja jednog bruskog seljaka o događajima u Brusu, Aleksandrovcu i Kruševcu za vreme austrougarske okupacije, tužbi popa Minića protiv srpske vojske, (ne)pravom ubistvu u Brusu nakon oslobođenja, humanom delu žene iz Ćićevca, zločinu u Gornjem Stupnju zbog kocke, sećanja na Dragoljuba Pavlovića iz Kruševca, inicijativi o obnovi spomenika francuskom vojniku u Kruševcu, kao i sećanja na Blagoja Stojadinovića iz Medveđe. Tekstovi su doslovno prepisani kako ne bi izgubili svoju originalnost.

 

AUTOR: Miloš Stojadinović

(Ovaj tekst je objavljen u zborniku Istorijskog arhiva Kruševac “Rasinski anali 12”)

Pošalji komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,