Navigation Menu+

Priča o prvom klaviru u Kruševcu i njegovoj porodici

Postavljeno u Priče sugrađana

Pin It

Posle oslobođenja Kruševca 1833. godine, varoš se ubrzano razvijala u svakom smislu. Iako taj put razvoja nije bio nimalo lak, Srbija i Kruševac su u velikoj meri poprimali evropski uticaj.  Tako je 1904. godine otkriven Spomenik kosovskim junacima, izgrađena mnoga znamenita zdanja, 1909. ušao prvi voz, a za njim i bogat kulturni život.
Često postavljamo pitanja: Šta se nekada sviralo i slušalo u našem gradu? Koji instrument je bio veoma popularan? Da li smo se nekada zapitali kada je u Kruševac donet prvi klavir i ko ga je doneo? Ko je sve pohađao časove klavira? Dosta smo slušali i o Drugom svetskom ratu, ali postoji nešto o čemu se ćutalo decenijama. O svemu ovome, za „Idejnet klub“, govori Verica Drašković (90), unuka prve profesorke klavira Marije Šinkovec, kao i kći šumarskog inženjera i prevodioca nemačkog Miroslava Šinkovca.

 

Odakle potiče porodica Šinkovec?

U vreme Prvog svetskog rata dva brata Šinkovec su bili austrougarski oficiri i jednog dana pređu u srpsku vojsku. Zbog toga više nisu bili poželjni u Zagrebu. Pokupili su svoju porodicu i
napustili Zagreb iako nikada nisu mislili da ga napuste u životu. 1918. godine dolaze u Kragujevac gde se zadržavaju kratko, a onda dolaze u Kruševac. Oni su bili veoma bogati. Doneli su 9 vagona skupocenih stvari, ali u početku nije bilo posla. Deda je radio na Jastrepcu sa mojim tatom i radili su 6 godina kada se deda Josif razboleo od tifusa i umro. Josif je umro u Kruševcu
i Marija je ostala da podiže njihovo petoro dece. Deca su se zvala: Pipsi, Dea, Alojz, Fric i Milan.

 

Kada je donet prvi klavir u Kruševac? Ko je sve pohađao časove klavira?

Prvi klavir je donela Marija Šinkovec, moja baka, 1923. godine iz Zagreba. Onda uzima mene da čuva pošto je bila sama. Živela sam sa njom punih 16 godina. Naučila me je da sviram klavir, a kasnije su krenuli i moji prvi nastupi. Koncerte sam imala u hotelu „Pariz“ i kafani „Takovo“, a onda od tadašnjeg predsednika Opštine Krste Novakovića dobijem veliku bombonjeru. Haljine mi je šila Mađarica Ilonka iz Mode salona „Jeličić“ u Kruševcu. Uvek sam za koncert imala elegantne haljine. Svi su obožavali moju baku Mariju. Držala je časove klavira deci čiji su roditelji bili profesori, oficiri, trgovci… Časove klavira su pohađali i danas poznata imena: Vera Bjelogrlić, Bata Paskaljević i njegova sestra Ana, Duda Ilić, Pepa Subotić itd… Imala je 30 učenika u kući, a 20 van kuće svakodnevno. Časovi su joj počinjali u 7 ujutru, a završavali su se u 8 uveče.

verica2

Da li se nešto promenilo u kulturnom životu Kruševca dolaskom klavira?

Klavir su učila fina deca i njih niko nije morao da uzdiže. Klavir u početku nije mogao da svira svako. Obično su to pohađala oficirska, advokatska i profesorska deca. Kasnije se sve promenilo.
Učili su kod bake i nemački jezik. Besplatno je davala časove Romima i talentovanoj deci koja nisu imala odakle da se finansiraju. Romi su talentovani, brzo shvataju. Vole da sviraju.
Svirali smo Betovena, Mocarta, Štrausa, Dvoržaka… Najteže je bilo svirati Betovena. Potrebno bi bilo i 10 godina aktivnog sviranja da bi se odsvirala neka Betovenova kompozicija. Volela sam da sviram, a kad ne bih mogla da dođem na red pored velikog broja dece koji su učili da sviraju, ja stavim note na sto i sviram na stolu.
Moja baka je imala i sluškinje. Njen otac je bio dvorski činovnik Mađar i pogine nenamerno u lovu. Ona je imala 22 meseca kada su je odneli u manastir da živi sa groficama. Režim u manastiru je bio potpuno isplaniran: Ustajanje u 5 sati, crkva, učenje latinskog jezika, sviranje klavira. U 18. godini izlazi iz manastira i na jednoj svadbi upozna njenog budućeg muža Josifa. On Slovenac, a ona Austrijanka. On je studirao u Beču.

verica3

Svetlana i Verica

Kako je došla na ideju da donese klavir iz Beča?

Svi znamo da je Beč poznat po klasičnoj muzici. Kupili su klavir i otišli u Zagreb. Marka klavira je Čelis invin i taj klavir je dobio zlatnu i srebrnu medalju. To piše na klaviru. Ovaj klavir
služi više generacija i ja sam emotivno vezana za njega, jer mi je moja baka ostavila u amanet da učim decu na njemu. Za svaku notnu knjigu srce me boli, jer ih više nema, a bilo ih je mnogo u kući. Kada bi baka bila bolesna, a bila je retko bolesna, ja bih je odmenjivala.
U hotelu „Pariz“ su se održavale zabave na koje je dolazila kruševačka elita. Pošto hotel nije imao svoj klavir, obično smo donosili moj koncertni klavir i da bi se prebacio klavir bilo bi
angažovano i do 6 osoba. Svirali smo u šest ruku. Često sam svirala sa Verom Bjelogrlić.

klavir

Verica Drašković

Otac Vam je bio veoma poznat u kruševačkom kraju. Šta možete da nam kažete o njemu? Kakva je bila sudbina njega i njegove porodice? Kako pamtite Drugi svetski rat u Kruševcu?

Moj otac Fric je morao zbog moje mame da promeni veru i prešao je u Pravoslavlje i dobio ime Miroslav. On je bio činovnik, šumski inženjer u Fabrici vagona i u barutani „Obilićevo“. U vreme Drugog svetskog rata nemački oficir koji je prevodio Krajs komandantu je otišao iz Kruševca, pa su Miroslava zamolili samo privremeno da bude prevodilac dok ne dođe neki drugi oficir. On je to prihvatio. On je perfektno govorio nemački. U to vreme imao je već tri deteta dve ćerke Vericu (1925) i Svetlanu (1929) i sina Džonija (1927). Mi smo još septembra 1944. godine otišli iz Kruševca za Beograd, pa za Beč. Tetka Dea je živela na Dedinju i imali su osiguravajuće društvo. Teča Tin je bio beloruski oficir iz straha je napustio Srbiju. I oni se svi pokupe sa sestričinama i odu u Beč. Miroslav Šinkovec je mnogo pomagao ljudima u vreme Drugog svetskog rata. Kad bi saznao da treba neko da se hapsi on je slao sestru, majku ili mene da odemo da javljamo ljudima da beže. Dođu Srbi, pa tuže rođenog brata. On ne prevodi Nemcu to, a Srbinu kaže idi kući. Dođe kući i kaže mojoj majci: „Angelina, ja ne razumem ove tvoje Srbe.“ Dosta meštana Lomnice je spasao. Kad su ga uhapsili došlo je skoro pola Lomnice da ga brani. Nije vredelo. Bio je u tri zatvora. Kod mog muža su dolazili i četnici i partizani. Dolazio je Pane Đukić, jedan od partizanske omladine i kaže: „Ja ovde imam šljive i bombe.“ Pita ga muž, šta će mu, a ovaj mu odgovara da treba da sačeka nekog nemačkog oficira i da ga ubije. On mu reče: „Zašto? Pa 100 Srba će stradati!“ On je dobio naređenje od nekog iz NOP-a i na taj način je žrtvovao 100 Srba. Miroslav je streljan na Bagdali 1945. godine.
Moj muž je obožavao Šinkovca. Ja sam bila pojam za Kruševac. Mi smo bile u Beču i kad su se posle rata vratile, tetka je plakala i rekla je „Verice, vraćamo se za Kruševac!“ A njen brat kaže da se ne vraća. Miroslavljev san je bila Kanada. On je otišao sa 15 godina vozom, a posle preko okeana brodom za Kanadu. Sestra i ja, ne znajući šta se dešava u Kruševcu, saznali smo da je naš otac ubijen.
Majka Angelina je bila u zatvoru. Kuma koja je mene krstila, inače, tada sudija, osudila je moju majku na 6 godina zatvora samo zato što je njen muž bio prevodilac nemačkog u Krajs komandi.
Često se čuju priče kako su partizani oslobodili Kruševac. To nije tačno. Rusi su oslobodili Kruševac. U partizanima su dobri ljudi pod zemljom, a nikogovići su kasnije upravljali, pa su dolazili kod mog muža da im on svedoči da su navodno bili u partizanima, a ustvari su to bili zelenaši koji su želeli da dobiju neka boračka prava. Moj muž je imao mlin i strugaru. Družio se sa elitom u Kruševcu. Međutim, ta elita je u Kruševcu nestala, takoreći, tokom noći. Sve što je moglo konfiskacijom su oduzimali, a stanovništvo terali u nekakve straćare ili su bili primoravani da napuste grad. Moja großmama (na nemačkom, baka) je imala punu vitrinu veoma skupocenih knjiga, leksikona, umetničkih slika i sve su joj oduzeli. Ja sam bila u zatvoru 3 meseca u Subotici. Odmah nakon mog dolaska iz Beča u Kruševac sestru i mene neko je prijavio i nas su uhapsili. Kada smo se vratili u stanu nije bilo ničeg. Ostavili smo prepun stan, a zatekli potpuno prazan. Ni viljušku nisu ostavili. Mojoj baki su zabranili da drži časove klavira. Živeli su u Jakšićevoj ulici i tu imali šestosoban stan.Isterali su je na ulicu zajedno sa njenim mačkama i klavirom zbog sina koji je bio prevodilac. Dva dana je provela na ulici. Kasnije su je prebacili u neku pekaru bez ičega u potpuno nehumanim uslovima.

sinkovec

Miroslav Šinkovec

Dok pričamo, gospođa Verica nam pokazuje jednu divnu sliku. Reklo bi se da je reč o nekoj kraljici koju je mogao da naslika neko od poznatih likovnih umetnika. Ko se nalazi na ovoj slici?

Ta slika je bila ogromna. Kod jednog inženjera čija je ćerka učila klavir nekako je dospela ta slika. Kad su oduzimali stvari (konfiskacija) i kad smo se kasnije vratili iz Beograda ta slika se pojavila u komisionu u Kruševcu. Prolazila sam tu i vidim sliku u izlogu. Bila sam presrećna kada sam je videla. Vlasnik komisiona mi priča da je to kraljica. Ja mu kažem: „Ma nije kraljica! To mi je rođena baba! Je l` hoćete da mi je date?“ On mi kaže: „Ne mogu.“ I posle dužeg vremena ubeđivanja, on mi da sliku, ali bez rama. Originalna slika se, danas, nalazi kod moje sestre u Beogradu.

marija sinkovec

Portret Marije Šinkovec, prve profesorke klavira u Kruševcu

Da li je Vaša baka bila ta koja je uticala na Vaš dalji karijerni i životni put?

Ona je uticala na sve nas i vodila nas kroz život. Međutim, ja sam se udala, rodila troje dece. Dobila sam ponudu da radim u Muzičkoj školi kao profesor, ali je na to uticao moj muž jer je
trebao neko da podiže decu. Želja mi se nije ispunila da radim tamo, ali je klavir ostao moja najveća ljubav.

 

AUTORI:

Ana Marković

Miloš Stojadinović

Pošalji komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Tags: , , , , , , , ,