Navigation Menu+

Svastike najčuvenijeg mađarskog ciganina stanovnice Kruševca

Postavljeno u Priče sugrađana

Pin It

Pre 111 godina (29. marta 1903.) umro je ne jedan od najvećih, kako se to uobičajeno kaže, već zaista najveći kompozitor mađarske narodne muzike, koja se odavno smatra ne njegovom već izvornom narodnom. Zvao se Danko Pišta. Rođen je u okolini Segedina (Saćmaz)  14. juna 1858. godine, kao prvo dete svojih roditelja Danko Ištvana ciganskog muzičara i Mijo Rozalije.

1

Danko Pišta sa majkom

Posle mnogih godina on sam je o svom mestu rođenja zabeležio sledeće: “Rođen sam tamo, gde se srce ne rađa. Svako će znati gde sam rođen.” Imao je svega devet godina kada mu je umro otac. Zajedno s njim za ocem su tugovale i tri njegove sestre Irena, Etel i Roza. Zbog očeve smrti nije mogao da nastavi školovanje. Završio je tri razreda osnovne škole, jedan reformatski i jedan luteranski razred. Voleo je da čita i često je pozajmljivao knjige od svojih školskih drugova, ali je kasnije imao i sopstvenu biblioteku. Najčešće je čitao dela Aleksandra Dime, Viktora Igoa i čuvenog mađarskog pisca Jokai Mora. Učitelj violine bio mu je Erdelji Naci koji ga je učio dva meseca. Međutim, morao se zaposliti kao čerpićar kako bi zaradio za hleb. Tako je neko vreme violinu ostavio po strani. Virtuoz nije postao, ali njegovi savremenici govore da mu je, kada je svirao, muzika izvirala iz srca.

Sa 15 godina je u rodnom selu osnovao ciganski orkestar (bandu) čiji je ujedno bio i vođa. Svirali su na okolnim salašima, koji su tražili jeftine muzičare. Često su svirali samo za nešto novca, hranu i vino. Banda je svirala i na salašu Joo Ferenca, i tom prilikom se 17-to godišnji, plavooki Ciganin Pišta zaljubio u gazdinu 13-to godišnju kćerku Ilonku. Tri godine kasnije Daroci Pal, kapetan puste, je u Pištino ime zatražio Ilonkinu ruku, ali ih je devojčin otac najurio sa imanja budući da je svojoj kćeri namenio daleko bolju priliku od siromašnog Ciganina. Ilonka je u kapiji poklonila Pišti jednu ružu. Od tog trenutka, ruža kao simbol ljubavi, postala je pratilac njegovog stvaralaštva  U najmanje pedeset naslova ili tekstova njegovih oko 500 pesama nalazi se ruža. Tih 500 pesama koje je komponovao za vreme svog kratkog života, čine ga najvećom lićnošću istorije mađarske narodne muzike. Posle dva neuspešna pokušaja Ilonke da pobegne za izabranika svoga srca, treći put je uspeo da je odvede pred oltar i to 13. jula 1880. godine. Godine 1890. otputovao je u Budimpeštu, a 1895. osvojio je nagradu na konkursu Nova vremena. Devedesetih godina XIX veka održao je brojne koncerte u Mađarskoj, a svirao je i na koncertima u Moskvi i Petrovgradu. Koncertom održanom na carskom dvoru postigli su ogroman uspeh. Na kraju koncerta prišao mu je ruski car Nikola II i u znak priznanja navukao na prst Danko Pište svoj najlepši brilijantski prsten. Ostali gosti, videvši ovaj gest, postupili su na isti način tako da je na kraju na svakom prstu imao po jedan prsten. Pošto su mu tako ukrašeni prsti, on je navodno uzdahnuo:” Dragi dobri Bože! Zašto si nam dao samo deset prstiju!”

3

Danko Pištai sveska sa njegovim najnovijim pesmama

Posle neuspešnog pokušaja izlečenja, umro je od tuberkuloze 29.marta 1903. godine u Budimu u stanu svoje sestre u prisustvu voljene Ilonke. Kovčeg Danko Pište je ispratio orkestar sastavljen od 500 cigana. Isto toliko njih ga je čekalo i u Segedinu. Kada su istovremeno zasvirali njegovu čuvenu pesmu „Sada je sunce u zalasku, otići ću na groblje”  niko od 20.000 prisutnih na njegovoj sahrani nije mogao da obuzda svoje emocije. Njegov mermerni spomenik podignut je 20. oktobra 1912. godine nedaleko od spomenika Elizabete Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) poznate pod nadimkom Sisi, koja je bila  carica Austrije; kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije.  Dugo vremena je njegov spomenik  bio jedini spomenik podignut u spomen na jednog Ciganina i u to vreme je pričinjavao priličnu glavobolju gradskim ocima Segedina koji su strahovali razmišljajući o tome kako će carski dvor u Beču reagovati na to.

4

Spomenik  Danko Pište u Segedinu

Kao što je navedeno, jedina ljubav Danko Pište bila je Joo Ilonka (15. februar 1861. Segedin-12.jun 1944. Segedin) kćerka slikara Joo Ferenca (26. septembar 1821. Segedin-20. septembar 1880. Segedin), moguće plemićkog porekla (sina Ištvana krojača i Kormanjoš Agneš), i Nemedi Etelke (1831-1863). Joo Ferenc i  Nemedi Etelka venčali su se  26.septembra 1848. godine. Pored Ilonke, imali su jednog sina Ferenca koji je emigrirao u Ameriku i o kome se kasnije ništa nije čulo i kćerke Irenu, Etelku, Rozaliju, Eržebet i Vilmu.

Joo Etelka, svastika Danko Pište, je rođena 24. oktobra 1852. ili 1849. godine u Segedinu. Školovala se u rodnom gradu. Najpre se udala u Segedinu. Njen suprug preminuo je 1875. godine. Dve godine kasnije 1877. godine preselila se  u Kruševac kod rođake svoje majke. Tu se najpre udala za nekog starijeg okružnog glavnog  inženjera. Pošto joj je i drugi suprug preminuo ostavivši joj penziju, Etelka Štitovac ponovo se, kao stanovnica Ćuprije, udala u Kruševcu za udovca Nikolić Ljubomira 1. februara 1898. godine u crkvi Presvete Bogorodice (crkva Lazarica).

 

5

 

Crkva Lazarica iz vremena venčanja 

 

Nikolić Ljubomir (1852-1914) bio je sin Nikole Radovanovića i žene mu Jovane (1820-1910). Jovana se nakon Nikoline smrti udala po drugi put za Živka Lazarevića (1804-1864) i rodila sina Svetozara (1859-1905).

Udovica Jovana je živela u istoj kući sa svoja tri sina iz oba braka. Ljubomir Nikolić je imao  starijeg brata Mihajla (1848-1902). Ljubomirova prva žena bila je Jegda (1861-1897). Sa njom je imao decu Roksandu (1882-1888),Ružicu (1885-1888), Nikolu (1887-1889) i Stojana (1891-1891).

Brakovi Etelke Nikolić, rođene Joo, ostali su bez dece. Umrla je i sahranjena 1926. godine u Kruševcu.

 

7

 

Grobnica u kojoj je sahranjena Nikolić Etelka koja je poživela 77 godina (Foto: Milorad Sijić)

 

Mlađa sestra Etelke Joo, Rozalija (20. januar 1857. Segedin-Kruševac) je posetila svoju sestru u Kruševcu i tu sklopila brak koji je takođe ostao bez dece. I ona je preminula i sahranjena u Kruševcu.

Ovo bi mogla biti samo još jedna u nizu priča iz minulih vremena. Ona je u suštini ipak priča o ljubavi. Onoj pravoj i iskrenoj. Onoj koja ne poznaje granične barijere. Ni državne ni jezičke. Priča o Etelki i Rozaliji koje su iz Segedina krenule za srcem u Kruševac. Krenule i stigle da bi u njemu večito ostale.

 

Autor: dr Šimon Đarmati

U prikupljanju podataka koji potiču iz Kruševca učestvovali istraživači kruševačkog kraja Milorad Sijić i Miloš Stojadinović

.

Pošalji komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Tags: , , , , , , , , , ,