Navigation Menu+

Umesto čitulje

Postavljeno u Umetnost i kultura u Kruševcu

Pin It

Minulog proleća u ulici Pećkoj (danas Gligorija Diklića) iščezao je još jedan stari bunar.
Izdvajao se od drugih neobičnom čipkastom strehom od lima.Odmah s ulice po tome se zapažao. Majstor koji je napravio tu limenu čipku nije bio običan, rutinski izvoĐač. Znao je on da ukras može da bude i nešto više od uobičajenog praznog kićenja. Znao je kako se to radi. Uverljivo je posedovao onaj starinski smisao za ornament, čija je tajna, pored ostapog, bila i u veštini da se moć uobrazilje sjedini s osećajem za meru. Jednostavna tajna koja nam je danas nedostižna.
Umesto bunara sada je ovde betonska ploča na kojoj su postavljene dve žar- dinijere od posuvraćenih automobilskih guma. U njima će, možda, rasti cveće.
Bunar je, svakako, zbog nečeg smetao onome ko ga je uklonio. U svoje vreme zamišljen da bude i ukras u dvorištu, možda nije mogao da zadovolji ovovremske estetske nazore. Možda je smetalo to što na njemu nema ni “lamperije”, ni fugovane opeke (silikatne su sada u modi), niti “španskog zida”. A možda, naprosto, razlog njegovom uklanjanju leži u tome što je lim trošan materijap i traži da se održava, a stari bunar ionako ničemu ne koristi.
Iščezao je stari bunar neopaženo, baš kao što često umiru isluženi i zaboravljeni veterani. Bez saosećanja, bez uzdaha, bez belega, praćeni ravnodušnošću kakvu uvek izazivaju sve izanđale i neupotrebljive više stvari, što se obično ređaju po tavanu, jer se ne zna kud će se sa njima.
Međutim, bunari, isto kao i stare kuće, ne mogu se skloniti na tavan. Zato ih ruše. I dok, zahvaljujući tavanima, mnoge od tih stvari, nakon dosta godina ipak izvuku ispod sloja prašine i guste paučine neki daleki potomci, otkrivajući u njima nekadašnju lepotu, dotle stare građevine odlaze u nepovrat. U najboljem slučaju otkopaće im temelje i na osnovu toga učeni ljudi gradiće pretpostavke, vodiće rasprave i sa zadovoljstvom će isticati kako su uspeli da pronađu i dešifruju nešto što, možda, govori o nekim nepoznatim detaljima iz prošlosti njihove sredine.
Naravno, naši savremenici na zamaraju se nečim sličnim. Njihov životni krug omeđen je svakodnevnim brigama, misli su im okrenute potrebama. Drugačijem načinu življenja i razmiljanja nisu ih ni učili, sem da sve nekorisno treba ukloniti.
Pa ipak, svaki put kad se tako nešto dogodi na našim ulicama i u našim dvorištima, svaki put kad nestane kakva građevina, ma kako se beznačajnom činila, uvek nestaje, uvek umire i nešto drugo: duh starog grada. Umiru duh i koreni Kruševca. I to praćeni ravnodušnošću, bez saosećanja i bez uzdaha.

IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.

 

Priredio:

Miloš Stojadinović

Pošalji komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Tags: , , , , , , ,