Navigation Menu+

Umetnost i kultura u Kruševcu

Duša grada

21:25 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

  Ulice, naročito stare, imaju istoriju koja se obično ne zna ili se zaboravlja. Kumanovska ulica u centru starog dela grada, poznatija je kao “Rebekino sokače”. U tom parapelnom, službeno nepriznatom nazivu, deo je njene istorije. To je neugledna uličica preko puta Doma Armije, nadomak Stare zelene pijace. Veoma je zapuštena, bez trotoara, kaldrmisana, polutrulih plotova, sa zgradama s kojih je pootpadao malter. Od davnine ovde je živela jevrejska porodica Tajtacek. Ceo red kuća, s južne strane ulice, bio je njihov. Preprodavali su vunu i perje, a u prostranom dvorištu s dudovima gajili svilenu bubu. Prvi svetski rat otac porodice Moric proveo je u Ženevi, a majka Rebeka, sa decom, u Kruševcu. Tadašnje austrijske okupatorske vlasti bile su naklonjene Jevrejima, čak su računale i na saradnju. Od Rebeke su nastojali da dobiju podatke o viđenim građanima Kruševca. Priča se da su, zahvaljujući njoj, mnogi spasli glave. Štaviše, preko nje i Morica u Ženevi, kruševačke porodice održavale su poštansku vezu sa svojima na Solunskom frontu. Putovapa su pisma, ali i fotografije. Kruševljani to nisu zaboravili. Kada su se, u Drugom svetskom ratu, stvari preokrenule nagore po Jevreje, građani su Rebeku, koja je u međuvremenu ostala sama sa četvoro dece, spasli od hitlerovskog pogroma. Pod lažnim imenima, nju, tri kćeri i sina prebacili su potajno preko Morave u Donji Krčin. U porodicama Veljković i Ljubisavljević proveli su sve vreme rata. Rebeke više nema, a ni sve dece. Dve kćeri, pod teretom godina, žive u Beogradu. Da li će ostati “Rebekino sokače” kao svedočanstvo o jednom vremenu, gradu i njegovim ljudima? Hoće li doživeti sudbinu mnogih drugih? To niko ne zna. Nastojimo da preuredimo grad na savremenim osnovama. To je, svakako, dobro. Ali, biće grada ima i drugu stranu koja se ne može podvesti pod formule i koja nije materijapna. Stari Latini verovahu da postoji duh mesta. Zavređuje li da zbog jedne priče o ljudskoj istrajnosti i podršci živi i dalje jedan stari sokak, pitanje nije neumesno. Nije li u njemu duša grada? IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Krhki svedoci prošlosti

21:13 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Sve manje je bunara. Oni koji su zatečeni zaštićeni su propisima za slučaj elementarnih nepogoda i rata. Garantuje im se opstanak , ali ne i puno održavanje. Zaboravilo se da su bunari istovremeno i spomenici prošlosti koji imaju i svoje folklorne vrednosti. Ne znamo kako su bunari nekada izgledali. Reč bunar je turska, a da ih je bilo i pre svedoči stari naš izraz kladenac koji je u vezi sa rečju klada, panj, odnosno sa praslovenskim kolt, “sjekirom odsječena grana”, api i ”motka, klin, kolac”. Veza bunara i odsečenog drveta treba da se odnosi na njegovu ogradu ili na podgrađivanje prilikom izrade jame. Sve do skoro za podupiranje pri izvođenju zgrada koristile su se bunarske motke. Bunardžije, pripadnici zanata koji je gotovo izumro, obično su okončavali rad pošto iskopaju i ozidaju jamu. Kućicu sa uređajem za zahvatanje i izvlačenje vode pravili su uglavnom drugi. Bunardžijski posao bio je težak, pretila je opasnost od obrušavanja, prodora vode i peska, ali i otrovnih gasova. Trebalo je veliko iskustvo i krajnja obazrivost. Izrada kućice zahtevala je maštu. Donji deo zvao se santrač, bunarska ograda. Bilo da je drven, zidan ili od betona, odlikovao se čvrstinom, težinom i skromnijom obradom. Gornji deo, sa kapcima, kroviĆem i ukrasima, bio je bogatiji, laganiji, sve kitnjastiji prema vrhu. Krović, često složen, opšivan je limom, sa razigranim ornamentom na strehi. Na slemenu krović je nosio jabuku sa kopljem. Kapci su bili od pravilno složenih proređenih letava, najčešće farbanih. Sklop bunara, jame i kućice, kao i stepenovanje elemenata, sadrži sistem koji ne počiva samo na konstruktivnoj logici. Voda i vazduh, podzemno i nadzemno, dubina i visina, tama i svetlost, teskoba i lakoća, donji svet i nebo u ovom sistemu su polarizovani i imaju dublji smisao. Možda zato bunari imaju privlačnu snagu, ne samo kao ukras u dvorištu. Danas ih ima još tu i tamo u Pećkoj, Obilićevoj, Kosančićevoj, Kosovskoj i drugim starim ulicama. Oronuli su i više ih ne primećujemo. Zato što su im kućice od trošnog materijala, a i zbog naše ravnodušnosti, vremenom će od njih ostati samo onaj tmurniji, podzemni deo. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Propuštamo li priliku?

20:58 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Stare kuće stalno nam zadaju brige. Jedno vreme smo ih rušili po sistemu koji je u ratnoj avijaciji nazvan “tepih”. Činile su nam se bezvredne, smetalo nam je što su nesavremene. Najzad smo počeli da uviđamo da su deo baštine i da zaslužuju našu pažnju. Prihvatili smo i argumente o potrebi njihovog održavanja, ali samo na rečima. Obično se vajkamo, pravdamo se da nedostaje para, da nemamo propise, da su krivi drugi… A one dotrajavaju i propadaju i kad ih ne rušimo. Međutim, možda su prilika za malu privredu, koja je, izgleda, shvatila da stare kuće mogu lepo da se upotrebe. U centru su grada, na komunikacijama su, a njihova adaptacija jeftinija je od graĐenja privremenih objekata. Korist bi bila obostrana, i za malu privredu i za grad, koji bi tako očuvao preostali deo graditeljskog nasleđa, da nam stvari, kao uvek, ne izmiču iz ruku. Najčešće te adaptacije su proizvoljne i neznalačke. Umesto da zadrži svoj autentični izgled, zgrada biva unakažena. Brižljivo i korektno rekonstruisana kuća predratnog advokata Lukića u ulici Zakićevoj 36 je pravi izuzetak. Već nedaleko od nje, u istoj ulici, ali i u drugim, sve više je neprihvatljivih intervencija. Kuća broj 22 u Zakićevoj pripada retkim iz onog vremena koje su imale dvovodni krov. Na njoj je bilo malo ukrasa, ali karakterističnih. Uz nešto obzira i malo truda mogli su da se obnove i sačuvaju kada je ovih dana zgrada malterisana i sređivana za lokap. U Jakšićevoj 25 kuća je imala bidermajer šanbrane i sims. Jednostavna i nenametljiva, sa podosta prisnog starovremskog duha, istovetno je prošla. Bez svojih ukrasa, skromnih ali neophodnih, obe kuće izgledaju sada jadno, očerupano. Šteta je kako se adaptira i kuća stare časovničarske porodice Karakušević u Zakićevoj ulici, mešavina klasike i secesije, svojstvena našem gradu početkom ovog veka. Njezin izgled, skladan i ozbiljan, valjalo je očuvati u celosti, a novoj nameni prilagoditi unutrašnji prostor i dvorište. Izloge je trebapo rešiti slično kao preko puta, na kući advokata Lukića, zgodnim vitrinama, a ne probijanjem fasade. Te kuće su sada invalidi. Nisu iskoristile priliku. Mesto da govore o trajanju grada, postale su elementi nereda i nesklada. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Ploče kao umrlice

20:47 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

U ulici Kralja Milana, danas Miloja Zakića, nešto pre pola godine, otkrivena je spomen-ploča vezana za legendarnog majora Gavrilovića. Na ploči piše da je na tom mestu bila kuća u kojoj je slavom ovenčani ratnik, tada pukovnik, stanovao za vreme svog službovanja u Kruševcu. Kuća je uništena, ne tako davno, zarad jedne novokomponovane zgrade bez ukusa i stila. Na dvesta, trista koraka ispred nje imamo još jedan beleg sličnog značaja. Omanja kamena prizma sa pločom označava na trotoaru mesto gde se nalazila apoteka Kedrović, jedna od prvih u Srbiji. U ime modernog urbanizma porušena je pre dvadeset i nekoliko godina. Iz istih razloga i u isto vreme uklonjena je i kuća slikara Milana Milovanovića u ulici Sinđelićevoj. Ona zaslužuje takođe ploču. I ne samo ona. U tim nesigurnim vremenima za zgrade i starine, kada je u jednom trenutku počela čak i demontaža ograde Spomenika kosovskim junacima, zbog njegovog pomeranja na drugo mesto, možda je još korak ostajao pa da neko od svemoćnih nađe za shodno da i spomenik zameni pločom. Šta su tek zgrade mogle da očekuju? Kuće velikana mesta su pažnje, pošte i hodočašća. Svojim autentičnim izgledom, predmetima u njima i duhom bude osećanja i nagone na razmišljanje. Događaji i junaci, kojih više nema, postaju nam bliži, opipljiviji. U Danskoj već dvesta godina održavaju straćaru u kojoj se rodio Andersen. Te kuće su spomenici. Nasuprot njima, spomen-ploče to nikad nisu. Ploča je samo obeležje, iskaz. Iako obe čuvaju sećanje na nekog ili nešto, razlikuju se po utisku, ali i po značenju. Kada, kao zamenu za kuću, stavimo ploču, mi priznajemo vrednost te nestale kuće i pokušavamo da se iskupimao. Takva ploča liči na posmrtno slovo kući, na čitulju, umrlicu, in memoriam. Ali je i optužba protiv pogrešnog koncepta razvoja grada. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Finese i šarm starinskih kuća

20:31 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Na uglu ulica Vece Korčagina i Branka Perišića stoji stara spratna zgrada, sa dekorativnom kupolom. Predratna trgovačka kuća s lokalom. Nešićeva kuća. Jedna od onih nekadašnjih koje su znale za vrednost uličnog ugla, vrednost koja je danas zaboravljena. Dućan na uglu beše nešto posebno. Vertikalna ugaona dominanta koju su činili ulaz, balkon i kupola, usmeravala je pažnju, ali je imala i druga, složenija značenja. Na uglu se sjedinjavaju i mešaju početak i kraj uličnog građevinskog bloka. Ovde sadejstvuju suprotne sile, konvergentne i divergentne, one koje usredsredđuju i one koje rasipaju. Na uglu se koncentriše energija. Sa ugla se uvek otvara prostor “na sve četiri strane”. Možda Nešićeva kuća zbog svega toga još uvek stoji, iako izanĐala i oronula. No, ne bi se reklo da je i klonulog duha, ali nije ni vedrog. Sudbina je htela da ostane usamljena u nekom novom, njoj tuđem, nerazumljivom društvu. Sve do nedavno. Zgrada preko puta, tek nešto mlađa, samo prizemna, bila je neugledna, pa i bezvredna. Ničeg osobenog nije bilo na njoj sem simsa, obaveznog dodatka na ondašnjim kućama: ni otmenosti, ni suptilnosti. Jedna od onih bezličnih, neutralnih fizionomija koje se uglavnom ne primećuju ili se teško pamte. Adaptacijom u lokale je preporođena jednostavnim, čak škrtim sredstvima, ali zato upečatljivo. Preodenula se u novo ruho posredstvom samo jednog dekorativnog detalja. Fuga u malteru, konvencionapni starovremski elemenat, pojavila se ovde na već viđen način, ali u izmenjenom kontekstu i nešto naglašena. Bez pilastera i lizena, prozorskih okvira i rizalita, svedena na svoj sopstveni znak. Paralelne vodoravne linije teku fasadom, obilaze je i prelamaju se u konvergentne nad otvorima, oponašajući tektoniku i ravne svodove. Dovoljno da se kaže ono što se htelo, da se parafrazira starinski izraz. Jer, to je bilo i nužno. U prisustvu starije dame pokazati smisao za bonton i diskretan šarm. Ova zamisao, međutim, nije dovedena do kraja. Baš naspram Nešićeve kuće ostala je nedovršena fasada. Možda i zato što se ovde ugnjezdila jedna baraka. Jedna od onih famoznih, kočopernih, samozadovoljnih, bogzna koliko puta odštancovanih tipskih, kruševačkih lažno univerzalnih baraka za mapu privredu. Ugnjezdila se kao uljez koji nikako ne ume da shvati da mu tu nije mesto. Današnje kuće ne umeju da uspostave kontakt među sobom. Negdašnje su znale prisno i neusiljeno da opšte. U rečniku starih kuća ima finesa koje se uspešno mogu upotrebiti za jedan novi vid komunikacije. Treba, samo, imati za sve to sluha. I, naravno, duha. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

“Rekonstrukcija” zasoljena kičom

20:14 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Glavni argument onih koji tvrde da je teško očuvati ostatke graditeljskog nasleđa Kruševca je ekonomske prirode. Košta to, smatraju oni, da se zgradama vrati ili očuva nekadašnji ornament. Na početku Ulice Kralja Milana, danas JNA, nekim čudom preostao je niz starih trgovačkih kuća. Karakteristične su po stanu na spratu, dućanu u prizemlju, balkonu iznad izloga i krovnom nazitku, atici. Bogata, razigrana, slikovita atika bila je njihovo obeležje. Po njoj se razlikovala trgovačka kuća od “običnih”, stambenih. Atika je bila njen simbol, “vizuelna komunikacija”, neka vrsta onovremskog marketinga. Pored sopstvenog stila, taj tip kuće imao je i svoj specifični prostorni program, karakteristične veze između etaža i ulice sa dvorištem. U svojoj Umetničkoj topografiji Kruševca niz u Ulici JNA prikazao je i Pavle Vasić. Te kuće su danas veoma oronule, ali poseduju jedno veliko preimućstvo. Njihova lokacija jak je adut da se iznudi korektna rekonstrukcija. Svuda u svetu uslovi za lokacije u najužem centru su najstrožiji. Ma koliko bili strogi, uvek se isplate. I vrapci na grani znaju da nije isti promet na periferiji kao u centru. Međutim, ono što je normalno za druge, nije i za nas. I u centru i na periferiji uslovi su kod nas isti: nonšalantni i proizvoljni. Ovih dana, na osnovu takvih uslova, nonšalantnog “projekta” i nonšalantnog nadzora, nonšalantno se “rekonstruiše” jedna od napred navedenih kuća u Ulici JNA broj 25. Projekat, ustvari skica, bez nužnih detalja, nema mnogo veze ni sa stilom ni sa tipom zgrade, A ono što se izvodi, nešto je sasvim treće. Prizemlje te starinske kuće oblaže se belovodskim peščarom!? Svakako ne iz ekonomskih razloga. Čudna ”rekonstrukcija” i čudna “konzervacija” zasoljene kičom! U najužem centru našeg drevnog grada prisustvujemo još jednom nekulturnom urbanom činu. Aktuelni pojedinci još jednom javno omapovažavaju njegovu prošlost. Ovog puta služe se karikaturom. I to lošom. Verovatno iz nehata i neznanja. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Umesto čitulje

19:58 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Minulog proleća u ulici Pećkoj (danas Gligorija Diklića) iščezao je još jedan stari bunar. Izdvajao se od drugih neobičnom čipkastom strehom od lima.Odmah s ulice po tome se zapažao. Majstor koji je napravio tu limenu čipku nije bio običan, rutinski izvoĐač. Znao je on da ukras može da bude i nešto više od uobičajenog praznog kićenja. Znao je kako se to radi. Uverljivo je posedovao onaj starinski smisao za ornament, čija je tajna, pored ostapog, bila i u veštini da se moć uobrazilje sjedini s osećajem za meru. Jednostavna tajna koja nam je danas nedostižna. Umesto bunara sada je ovde betonska ploča na kojoj su postavljene dve žar- dinijere od posuvraćenih automobilskih guma. U njima će, možda, rasti cveće. Bunar je, svakako, zbog nečeg smetao onome ko ga je uklonio. U svoje vreme zamišljen da bude i ukras u dvorištu, možda nije mogao da zadovolji ovovremske estetske nazore. Možda je smetalo to što na njemu nema ni “lamperije”, ni fugovane opeke (silikatne su sada u modi), niti “španskog zida”. A možda, naprosto, razlog njegovom uklanjanju leži u tome što je lim trošan materijap i traži da se održava, a stari bunar ionako ničemu ne koristi. Iščezao je stari bunar neopaženo, baš kao što često umiru isluženi i zaboravljeni veterani. Bez saosećanja, bez uzdaha, bez belega, praćeni ravnodušnošću kakvu uvek izazivaju sve izanđale i neupotrebljive više stvari, što se obično ređaju po tavanu, jer se ne zna kud će se sa njima. Međutim, bunari, isto kao i stare kuće, ne mogu se skloniti na tavan. Zato ih ruše. I dok, zahvaljujući tavanima, mnoge od tih stvari, nakon dosta godina ipak izvuku ispod sloja prašine i guste paučine neki daleki potomci, otkrivajući u njima nekadašnju lepotu, dotle stare građevine odlaze u nepovrat. U najboljem slučaju otkopaće im temelje i na osnovu toga učeni ljudi gradiće pretpostavke, vodiće rasprave i sa zadovoljstvom će isticati kako su uspeli da pronađu i dešifruju nešto što, možda, govori o nekim nepoznatim detaljima iz prošlosti njihove sredine. Naravno, naši savremenici na zamaraju se nečim sličnim. Njihov životni krug omeđen je svakodnevnim brigama, misli su im okrenute potrebama. Drugačijem načinu življenja i razmiljanja nisu ih ni učili, sem da sve nekorisno treba ukloniti. Pa ipak, svaki put kad se tako nešto dogodi na našim ulicama i u našim dvorištima, svaki put kad nestane kakva građevina, ma kako se beznačajnom činila, uvek nestaje, uvek umire i nešto drugo: duh starog grada. Umiru duh i koreni Kruševca. I to praćeni ravnodušnošću, bez saosećanja i bez uzdaha. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Nepotpun grad

19:42 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Stare zgrade nalaze se van zakona. Zaštićeni su samo – spomenici. Zgrade spomenici. A spomenici su retke stvari, njih u svakom gradu ima tek po nekoliko. Oni su ukras i ponos grada, stavljaju se u bedekere, kraj njih se rado slikamo, svi ih volimo, ali oni nisu sam grad. Spomenici grada koji nemaju više svoj grad su muzejski predmeti. Oni što se stavljaju u vitrine, u sarkofage od stakla da im se ljudi dive dok prolaze kraj njih, pošto su prethodno platili ulaznicu. Muzejski eksponati su lepe mrtve stvari. Stare kuće u našem gradu su otpisane. 0 njima nema ko da se brine. Njima se niko ne obraĆa, njih svako može da ošteti, svako da povredi i svako da uvredi. Njih mogu da kamenuju, mogu da ih ubiju kao što su se nekada ubijali nepotrebni stari roditelji i to sada bez poštovanja, bez oproštaja greha, ne očitaju im prethodno ni ”Oče naš”. Na starim kućama neuviđavni potomci i ravnodušna doseljena lica razbijaju fasade, uništavaju ukrase, probijaju otvore, prepravljaju ih, doziđuju i naziđuju i svaka od njih postane tako po jedan sakati predmet. Svojim stanarima služi za neke prolazne svrhe. Nepotrebni predmeti se uništavaju ili odbacuju, zature se ponekad, pa se kasnije i naĐu, onako još uvek celi. Stare kuće u našem gradu znaju za goru sudbinu. Unakažene, niti su više stare, niti su nove, niti su sklonjene, nisu nepotreban predmet i stoje kao ružno svedočanstvo našeg nepoštovanja grada, njegove prošlosti i njegovog bića. Svaki pravi grad koji drži do sebe mora da živi sa svojim spomenicima, sa svojim starim kućama, starim ulicama i sa svojom prošlošću. Bez njih mu je budućnost nepotpuna, njegov lik je bez sopstvene boje, on je kao nahoče bez roditelja, izaziva sažaljenje. Stare kuće, stare ulice, bunari, kapije, ograde i dvorišta su veliko bogatstvo grada koje lakomisleni potomci umeju olako da proćeradaju. Bogatstvo koje se više ne vraća. Nekada je u gradovima postojao stub srama na koji su znali da vežu svakog onog ko uvredi grad. Mi danas takav stub nemamo. Imamo stare kuće. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Neka nova praksa

19:16 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

U rekonstruisanju i sređivanju grada nazire se neka nova praksa. Srušena je opet jedna stara kuća i reklo bi se da u tome više ničeg naročitog nema. Kao i mnoge druge sa sličnim završetkom i ova je bila još jaka i čvrsta, čitava i zdrava. U evidenciji starih kuća voćena je kao jedna od onih koje zbog svoje starine i nekog značaja treba da ostanu. Kuća iz prošlog veka gospodina Filipa Jovanovića – Filipere, trgovca, dobročinitelja i donatora; zgrada u kojoj je bio stari katastar na početku ČupiĆeve ulice, starim Kruševljanima u sećanju kao “Filiperina kuća”. Porušena je iznenada. Ne granatom u ratnom okršaju, niti je odnela poplava ili nepogoda; nije udarena gromom, ni pogođena zemljotresom. Nisu je porušili Turci ili drugi zluradi stranci koji nam o glavi rade. Ali nisu je porušili ni revolucionari i prevratnici, ni uvrnuti sanjari koji po očevini lenjirima ispravljahu “krive drine”; ni statističari, ni planeri, ni čuvari reda, ni oni koji se brinu o tome kako će sutra sve bolje da nam izgleda, ni služba za uređenje građevinskog zemljišta. Nikome nije stajala na putu; nije smetala ni širenju grada, nije zaklanjala nikome vidokrug, nikome nije bacapa ni senku, niti je nekome bola oči. Nalazila se po strani, u jednom uglu starog sokaka; stajapa je povučeno, na bezbednom odstojanju, zaklonjena od haramija i haračlija, sigurna u svome okruženju i u spisak u koji je bila uvedena. I našli su je tamo. Nenadano, na prepad. Porušena je brzo, uigrano i bez zastoja; parče po parče, deo po deo, za jedan dan i za jednu noć. Porušena je bez procedure i bez obrazloženja, neometano i komotno, bez odluka i rešenja, polaganja računa i brisanja iz spiska starih kuća. Nije bilo obigravanja od vrata do vrata, od kancelarije do kancelarije, od Pontija do Pilata, uobičajenog i za sitnije promene i stvari. Ova je porušena samouvereno, odlučno, javno, bez dvosmislenih izjava, praćena ćutanjem ili, ponegde, sa frazom jedva proceđenom kroz zube: ”Mi ne znamo ništa”. U rekonstruisanju i sređivanju grada na pomolu je neka nova praksa. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Šamaranje grada

23:56 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Ulica kralja Milana, danas Miloja Zakića, bila je u svoje vreme otmena ulica. Od srca grada, od Spomenika, pravo se pružila ka Bagdali, vidikovcu grada. Potez između njegova dva simbla. Po sredini su bili divni kandelabri od livenog gvožđa. Njeno razaranje je počelo lagano. Najpre su uklonili kandelabre, nešto iz praktičnih razloga, a nešto i zbog toga što otmenost nije više bila poželjna. Imala je ta ulica i drugih vrlina. U malome je bila retrospektivni prikaz razvoja naše građanske kuće, od onih starijih i skromnijih, kao što je Simića kuća, pa do raskošnih, kao što je današnja Umetnička galerija. U toj raznolikosti bilo je izvesnog sklada. Bilo je tišine. Najezda je počela iznenada, kao na vinograd sa još neobranim grožđem. Najpre su nadležni svečano objavili kako su za to da se očuva njen mir. Biće to shvaćeno kao znak za napad koji je izvršen sa svih strana. Vodeće mesto povereno je kafićima i graditeljima posebnog kova. Umesto obećanog prijatnog šetališta i simpatičnog tradicionalnog korzoa zavladaĆe gungula. Fasade starih kuća biće izrešetane i obogaljene, a između njih će iždžikljati i nabubriti izrasline u vidu novokomponovanih kuća, baraka, kioska, ćepenaka… Tako je Zakićeva ulica, od prospekta i retrospektive, postapa razglednica sve- ukupnog propadanja lica grada, koje se pred našim očima nesmetano odvija sa sve većim ubrzanjem. Priučeni neimari i nedaroviti pojednici utrkuju se u tome ko će ružniju kuću da napravi, a preforsirane “primadone sa lokalne graditeljske scene” ubiraju aplauze neupućenih, ali dobro stojećih naručilaca. Zavladapo je pravilo: što je kuća nenormalnija, to je “bolja”, što više vređa dobar ukus, to je “lepša”, što više zaprepašćuje to je “atraktivnija”. A svaka je, u stvari, šamar gradu, njegovoj kulturi i istoriji, svaka je poraz našeg sveukupnog gradskog bića. Te nastrane, nakazne, izfrustrirane kuće jesu granica preko koje prestaje arhitektonska misao. Preko nje je područje za sociologe i psihologe, andragoge i pedagoge. Naš grad je napala filoksera; kulturna i druga javnost ćuti, a u apotekama, na žalost, za tu vrstu napasti nema leka. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest