Navigation Menu+

Umetnost i kultura u Kruševcu

Simboli nisu praktični

23:38 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Bagdala je drugo ime za Kruševac. Trad pod Bagdalom”. Ta ljubav nije slučajna. Grad koji nema reku imao je bar svoj gaj, svoj vidikovac. “Božanski pogled”, Bagda Allah, “Božanski vrt”… To jedinstveno mesto spokoja u sve uzavrelijem gradu, ta oaza mira i zelenila, ne tako davno sastajalište zaljubljenih i izletnika, mesto teferiča i uranaka, nepovratno nestaje. Ni do samog vrha negda zelenog brega, na kome je danas gradska kafana, sa solidnim ozvučenjem, bučnim repertoarom i prostranim parkingom, nema više iskonske tišine. A uz blage padine nadiru kuće: jedne u propisanom poretku i rasporedu, druge, brojnije, koje svakih desetak godina “uklapaju” i “legapizuju”, u gomilama i bez reda. Treće su bahate, još ne tako brojne; smelo krče put pred sobom i uzimaju koliko im treba. Do u kasne noćne sate Božanskim vrtom odjekuje sada gromko ozvučena kafanska sila, a vazduhom se šire izduvni gasovi iz brojnih vozila motorizovanih gostiju. Uskoro će im se, svi su izgledi, pridružiti drugi zvuci i mirisi. Prolamaće se stara Bagdala od navijačkih strasti, a sa visokooktanskim mirisima nadmetaće se miris barutnog dima. Na ovo drevno mesto, nekad okićeno vinogradima, načičkano šljivacima i bogato hladovitom hrastovom šumom, bacili su oko tvorci novih ideja. Razaranje starog grada bilo bi nepotpuno, ako se ne bi uništilo i njegovo drugo biće, njegov Božanski gaj. Neće biti Božanskog pogleda, a Božanski vrt suziće se na maleno ostrvo, enklavu sa nekoliko tobogana, klackalica i dečjih penjalica. Nebeski bogovićezanemeti pred sposobnostimanjihovih zemaljskih kolega. Ono što su oni stvarapi vekovima, konsultujući se sa Majkom Prirodom, ovozemaljski i ovovremski hitro i lako pretvoriće u uspomenu. Grad pod Bagdalom više neće postojati. Biće to neki drugi grad; iznad, a ne pod bregom koji se nekad zvao Bagdala. Niko, kraj sveg tog obilja ideja, nije došao na pomisao da bi ovde mogao da bude nacionalni park, aleja velikana grada, staza pošte njegovih slavnih predaka, znamenitih graćana i žitelja. Ne lokapnog i prolaznog značaja, već onih koji su ušli u istoriju. Biste Stanislava Biničkog, majora Gavrilovića, slikara Milana Milovanovića i Dragoslava Vasiljevića Fige, glumice Ljubinke Bobić, pesnika Živka Jevtića, Dušana Matića i Jelene Dimitrijević, akademika Koste Petkovića, prvog intelektualca našeg srednjeg veka despota Stefana Lazarevića i drugih umetnika i naučnika… Ali, kome to treba, sve je to tako nepraktično; simboli su upotrebljivi samo još u komercijalne i neke druge prolazne svrhe. IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš...

cela vest

Naselje kao pusta slika

23:08 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

  Sa izvesnom pompom svojevremeno najavljen i od ondašnjih zvaničnika podržan, graditeljski poduhvat, nazvan tada “Bagdalski venac”, u ulicama Celjskoj i Rasinskog odreda u naselju Bagdala Jedan, pruža danas žaposnu sliku jednog promašenog graditeljskog sna. Iako je već na samom početku bilo jasno da se radi o nedovoljno proučenom, jednostrano zamišljenom i proizvoljnom rešenju naselja porodičnih kuća, budućim kućevlasnicima su nametani kao obavezujući projekti koji su ih gurnuli u svakojake nevolje. Zarad vizije nekakve razigrane arhitekture i slike u kojoj dominiraju linije, sastavljene od ravnih i kosih krovova, linija koje se čas penju, čas prekidaju a čas silaze, jedanput sprat više, drugi put sprat niže, sve ostalo je zanemareno ili je odgurnuto kao sporedna stvar. Iza zidova tih, u prvi mah simpatičnih fasada, krili su se neracionalni i funkcionalno slabo rešeni stanovi. Hodnik kao kičma stana, dosta rašireno, a, u stvari, sumorno i neinventivno rešenje, omiljeno naročito u novim kolektivnim stambenim zgradama, ovde, u naselju porodičnih kuća, izgleda još sumornije i još otužnije. Pa i same kuće, udaljene jedna od druge samo par koraka, suprotno svim pravilima urbanog reda, formiraju tmurne, zapuštene koridore, tobož radi provetravanja, sa prozorima koji takoreći na dohvat ruke gledaju jedni u druge. Izmučeno i nefunkcionalno rešenje stanova ide pod ruku sa izmučenim i nefunkcionalnim urbanističkim rešenjem. Prava nesreća, međutim, sručila se na nedužne kućevlasnike kada je sa svih strana počelo da prokišnjava. Sklop od ravnog i kosog krova, možda zgodan kao slika, kao funkcija je puni promašaj. Ravan, krov, sam po sebi neprimeren našem podneblju, ovde prihavata još i svu oborinsku vodu sa kosog krova. Kao da se kuće grade samo zarad slike, a ne i radi ljudi koji u njima treba da žive. Možda je tom slikom, koju čine nefunkcionalni koso-ravni krovovi, ostvaren nekakav vizuelni identitet naselja, ali zato ni traga od identiteta stanova, koji su svi nalik jedan na drugi. Dobilo se naselje porodičnih kuća nedovoljne privatnosti i bez individualnosti, sa majušnim zajedničkim dvorištima i lošim komunikacijama. Možda ”sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način”, ali je malo verovatno da su srećne sve porodice koje su prisiljene da žive u kućama skrojenim po istoj meri. Vreme kada su carovali “inženjeri ljudskih duša” darovalo nam je naselja, stanove i kuće bez duša. Porodično naselje, zamišljeno kao slika, nije odolelo proveri života i sudu vremena. Na izlomljene koso-ravne krovove, koji prokišnjavaju, sada se masovno nadograđuju dvovodni, sigurniji krovovi. Od puste želje i od lepe slike sve više ostaje samo iluzija. Stvarnost pruža danas drugu, neutešnu sliku, neželjeni prizor: sve naliči na neprirodno presađene organe, sa dva različita tkiva, na koje deluju zakoni odbacivanja i netrpljenja. Kao da je nespretno umešao prste ili se našalio genetski inženjering.   IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredio: Miloš Stojadinović...

cela vest

Publikacije mr Slobodana Simonovića

16:00 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 1 komentar

NARODNA BIBLIOTEKA KRUŠEVAC. Autori: Slobodan Jovanović, Slobodan Simonović, Bogdanka Despotović. Prvamonografija Narodne biblioteke u Kruševcu. Kruševac, Narodna biblioteka, 1977. Str. 88.             BOŽJI LjUDI BORISAVA STANKOVIĆA studija. Deo magistarskog rada Slobodana Simonovića. Kruševac, Spektar, 1984, 2001. Str. 92.             KNjIŽEVNA TRAGANjA. Autor: Slobodan Simonović. Dvadeset dve studije, članaka i prikaza opšteg značaja i zavičajne prirode. Kruševac, 1996. Str. 96.               STVARAOCI I NIŠTITELjI. Autor: Slobodan Simonović. Kruševac, 1997. Str. 175. O kulturnim prilikama i neprilikama u Kruševačkoj kulturi (likovi, ljudske savesti, u nacionalnom zanosu, polemike, vreme neomaševića).             DUBNICA I DUBNIČANI OD POSTANKA DO DANAS. Autor: Slobodan Simonović. Monografija naselja u blizini Vranja. Kruševac, Milireks, A PROPO, 2000. Str. 300.             BIBLIOGRAFIJA KRUŠEVAČKE PERIODIKE 1889–2000. Ilustrovano. Autor Slobodan Simonović. Kruševac, Narodna biblioteka, 2004. Str. 196. Bibliografijom su obuhvaćena sva periodična izdanja (serijske publikacije) šztampana ili na drugi način umnožena (novine–listovi, časopisi, bilteni, godišnjaci Rasinskog okruga).           MALA ENCIKLOPEDIJA KRUŠEVAČKOG KRAJA. Autor: Slobodan Simonović. KJraljevo, Libro company, 2006. Str. 410. Obuhvaćena su brojna značajna imena i pojave iz prošlosti i sadašnjosti – umetnici, kulturni, naučni i javni radnici rođeni u Kruševcu ili tu odrastali.             SRPSKE TEME : književni i drugi osvrti. Autor: Slobodan Simonović. Kruševac, Milireks, 2009. Str. 156. Dvadesetpet zavičajnih književnih ktitika, iz književnog ugla. Deset priloga, pod naslovom: Iskošeni pogledi – kulturološka događanja u Kruševcu od 1990–2000. godine.             DUBNICA I DUBNIČANI U TRAJANjU. Autor: Slobodan Simonović. Knjiga o jednom od najstarijih i najpoznatijih naselja u Vranjskom kraju. O značajnim ličnostima i njihovim naučnim i umetničkim delima. Kruševac, Milireks, 2010. Str. 238.             OTMICA ILI OSLOBODA KRUŠEVCA. DRAMSKA PESMA U TRI DELA. Autor: Jedan Kruševljanin (Živko Šokorac). Priredio i predgovor Književni prvenac Ž. A. Šokorca. Fototipsko izdanje knjige iz 1868. godine. Kruševac, narodna biblioteka, 2004. Str. 50. Prva štampana knjiga jednog Kruševljanina o Kruševcu.             ZANATI I ESNAFI U RASINI. Autor: Stanoje M. Mijatović. Priredio i predgovor: Slobodan Simonović. Kruševac, Istorijski arhiv, 2008. Str. 342. Reprint izdanje knjige SANU, iz 1928. godine. O zanatima, esnafima i kulturnim prilikama u Kruševcu i Rasinskom kraju početkom 20. veka.             JASTREBAC : geološko-petrografska studija granita i kristalastih škriljaca. Autor: Sava Urošević. Priredio i studija Toponimija Velikog i Malog Jastrepca: Slobodan Simonović. Kruševac, Istorijski arhiv, 2007. godine. Str. 104. Preštampano izdanje knjige SANU iz 1929. godine. Naučna studija.             NARODNA BIBLIOTEKA KRUŠEVAC. Autori: Ljubica Petković, Slobodan Simonović, Snežana Nenezić. Nova monografija Narodne biblioteke u Kruševcu. Kruševac, Narodna biblioteka, 2002. Str. 160.             U ZAVIČAJNOM KRUGU. Bio-bibliografija Slobodana Simonovića. O dosadašnjem radu Slobodana Simonovića. Autor Milomir Stević. Kruševac, Milireks, 2011.               KRUŠEVAC : istorijsko-topografska monografija. Autor: Radomir M. Ilić. Priredio: Slobodan Simonović. Kruševac, 2012. Str. 29. Preštampano izdanje SANU, iz 1908. godine. Prva štampana monografija Kruševca.             KRUŠEVAC : istorijsko kulturni pregled od postanka do danas. Autor Čedomir Marjanović. Priredio i Uvodni deo: Slobodan Simonović. Kruševac, 2012. Str. 100. Fototisko izdanje monografije Kruševca iz 1933. godine....

cela vest

Fanatici, činovnici i drugi

20:08 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

U početku su nam se gradovi množili, razvijali i živeli sponatno.   Urbanizmom su najpre počeli da se bave fanatici. Bili su zadojeni slepom mržnjom protiv tradicije. Strasno su voleli svoje lenjire, trouglove i šestare. Preko lica gradova povlačili su linije, makom prave. Tkiva gradova su prosecali, zasecali, isecali i odsecali. Zatirali su sve pred sobom; nisu priznavali ništa što nije proizašlo ispod njihovih lenjira. Prema drugima su bili puni prezira, a sami su nudili i davali prosta i uvek ista rešenja. Govorili su uvek istim, uvek istim, uvek istim jezikom.   Zatim su uređenje gradova uzeli u svoje ruke činovnici. Kod njih nije bilo ni mržnje ni ljubavi, jer oni nemaju osećanja. Jedina jaka crta u njihovoj prirodi je velika sklonost ka propisima i uredbama, sastavljanju akata i skupljanju statističkih podataka i često sedenje na dugim sastancima. Za njih ne postoji ništa što nije u paragrafima i propisima: ni divlja naselja, ni neuredne saobraćajnice, ni ružne zgrade. Na svako pitanje znaju da odgovore, a da ne kažu ništa. Jezik im je obično bez gramatike, semantike i sintakse. Sada se urbanizmom sve više bave preprodavci kafe, stranih cigareta, nafte i naftinih derivata. Nemaju vremena za mržnju. Velika im je ljubav lako i brzo sticanje novca. Sve preprodaju i sve kupuju. Niti postavljaju pitanja, niti daju odgovore. Sve obavljaju brzo i lako; sa činovnicima su brzo i lako našli zajednički jezik.   Ne znamo koliko vremena treba još da prođe pa da se naseljima i gradovima počnu da bave oni što osećaju i misle – urbano. Ako za njih i tada bude posla. Prethodni, možda, za sobom neće ostaviti ništa.     Feliks Kanic: Kruševac krajem 19. veka   IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredili: Nastasija Živković Miloš Stojadinović Aleksandar...

cela vest

Knjiga starostavna

20:02 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Našoj narodnoj kući dani su izbrojani.njeno vreme je isteklo, narodna arhitektura više ne postoji. Njeno poreklo i dugovekovno trajanje ostali su u mnogo čemu zagonetni, u mnogo čemu nepoznati. Bila je neupadljiva i jednostavna, na prvi pogled nemušta, a stvarno prepuna kazivanja i saznanja; kao velika zatvorena knjiga koja se mogla, kada se otvori, dvojako da čita: neposredno i između redova. Imala je drveni kostur i po tome je bila slična sa nekadašnjim kućama u dobrom delu Zapadne Evrope. A zbog obaveznog trema pomišljalo se da je u njoj sačuvano davno helensko poreklo. Četvorovodni krov i raspored prostorija, međutim, govorili su da je ona, pak.nešto posebno; istovremeno u nečem svoja, a u nečem otvorena prema drugima. Mnoga zbivanja i smenjivanja na njenom vazda nemirnom tlu ostavila su tragove.   Krov je bio arhaičan, sa dosta podupirača, ”popova”, koji su se, učvršćeni prostim kosnicima, “pajantama”, oslanjali na jake grede, “ćuprije”, bez krovnih vezača, “bindera”. Krov kao da otvara neke stranice knjige o kući, jer “maija”, kako narod i danas zove grebenjaču na četvorovodnom krovu.persijska je reč, “turcizam persijskog porek- la”, koja upućuje izazov: nije li četvorovodni krov, posredstvom Turaka, prenet ovamo iz Persije ili preko Persije još dalje iz Azije? Kao što se zna evropski i stari helenski krovovi bili su dvovodni, bez grebenjača. U nazivima se kriju mnoga pitanja i odgonetanja, dovitljive misli, radoznalost duha. “Maija”, nastala od persijske reči ”mahi”, što znači ”riba”, jeste metaforično ime za sklop grebenjače i rogova koji napiči na riblji kostur, baš kao što je i ”pop” šaljivo ime za stubac koji drži krov, čuva kuću. Preinačene persijske reči “čaršija” i “čardak” znače: prva ”čar-šu”, četiri strane, a druga ”čar-tak”, četiri svoda, što će reći “zgrada na četiri svoda”. A po Sasima, rudarima na dobrom glasu u nemanjićkoj Srbiji, elementi drvene plafonske konstrukcije nazvani su “šašovci”. Njima su bila podgrađivana rudarska okna, a sada, na kući, svedoče o iskustvu i ljudima iz dalekih vremena. I mnogi drugi nazivi sadrže značenja u prvi mah neočekivana. “Kaldrma” je proistekla od grčkog izraza “kalos dromos”, lep put, a “ćeram”, opet jedna metafora, živopisna i poetična: “geranos” na grčkom znači “ždral”. I ‘ćeramida” je grcizam: “keramisidos”, pečena glina, keramika. “Doksat” je ”tokson”, luk, svod, a ”temelj”,’ćuprija”, ”drum”, i avlija” takođe su prepravljene grčke reči (grčki ”avli”, latinski ”aula”). ”Podrum” smo rano, u srednjem veku, primili od Grka, izmenivši njihov izraz ”hipo dromos”, ispod puta, podzemlje. Grčke reči “ipalks” i ”pirg” takođe smo davno bili usvojili, jer nismo imali svoje, ali još u predtursko vreme zamenili smo ih za arapsku reč “kula”, odnosno ”kal’a”, kaljaja. Iz arapskog su i reči ”ajat” i “neimar” (“mimar”). Izvorni, “otomanski” turcizmi, što na prvi pogled može da začudi, nisu u najveĆem broju zastupljeni na našoj narodnoj kući. Čatma, direk, basamak, odžak, mertek, baskija, bunar, budžak, ćerpič, odaja (”oda”), tavan, konak su među najvažnijim. Daleko ispred svih usvojenih stranih reči prednjače persijske (“persijski turcizmi”): Đoše, šiše, pervaz, perde, perdaš, pendžer, pajanta, ambar, badža, duvar, taraba, santrač, čunak, česma, dunđer, merdevine, ćenarka, jendek (“kende”)… Nađe se i poneka mađarska reč, kao što je, recimo, soba. Pa ipak, najviše je naziva sa korenima donetim iz praslovenske postojbine: krov, vrata, prozor, okno (od “oko”), dimnjak, svod, luk, ognjište, plot (od “plesti”), sleme, streha, letva, latna, levka, prag, zid, venčanica, rog, međa, dom, pod, dvor(ište), stub, peć,...

cela vest

Dvostruko pamćenje kuća

19:55 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Zna se da su dekorativni triglifi na glavnom vencu grčkog hrama bili sećanje na čela tavanjača kada je konstrukcija ovih zgrada bila drvena. I elegantne kanelure na stablima grčkih stubova, prenete iz Egipta, bile su stilizovana uspomena na vreme kada su stubovi bili snopovi pruća i stabala papirusa ili lotosa. A kordon venci, ukrasni profili na ispadima u visini tavanica donjih, debljih zidova, na mestima gde su se naprezanja povećavala, zadržali su se dugo i kasnije kada su ta naprezanja savladana novim tehnikama i znanjima pa ispada više nije bilo. I drugi dekorativni elementi, kao pilastri i lizene, kapiteli stubova i dekorativni detalji na temenima lukova, prvobitno su imali konstruktivnu ulogu, a zgrade su to “zapamtile”.   Ali ne samo dekor, već i nazivi mogu da budu predmet pamćenja na građevini. Na našoj narodnoj, bondručnoj kući, sa drvenim kosturom, ugaoni stubac podupiru kosnici koje narod zove pajanta, ćorka ili levka. Dok su prva dva naziva turcizmi persijskog porekla, treći je naš prastari, slovenski. U praslovenskom jeziku leve je značilo kriv, nakrivljen. I odavde počinje priča. U mnogim jezicima i sredinama još od vajkada izrazi ”levo” i ”desno”, pored konkretnog, imali su i druga značenja. Tako u sanskritu daksianas je desni, valjani, u latinskom dexter i u grčkom deksios znače desno, vešto, povoljno, srećno, spretno, a laevus i sinsister u latinskom i arioteros u grčkom su ne samo levo, već i nespretno, zlokobno, zlo i nesrećno. Kao u italijanskom destro i sinistro. I kod Francuza droit je desni, prav, uspravan, a gauche je levi i nespretan. U ruskom jeziku reč pravi i je pravedan, pravi i desni. Slično je kod Engleza right i kod Nemca rechts. Indoevropska osnova za levo je lei-, savijati, a za desno dek-, što znači “uzeti rukom, primiti, pozdraviti, sve radnje koje se obavljaju desnom rukom”. Otud glagol desiti se u slovenskim jezicima. Vuk u svom rečniku navodi da ”ne valja piti vino ili rakiju kad ko pruža lijevom rukom”, dok prema Petru Skoku “riječ desnica igra ulogu u folkloru, znakje sreĆe, desnicom sedaje vjera i pozdrav od najstarijih vremena”. I u starim srpskim biografijama nalazimo slična značenja. Tako Teodosije Hilandarac veli o Svetom Savi da još kao mladić od petnaest godina “razumev da je mnogo jedenje i veselje i sve čovečansko na zemlji tašte i nestvarno, udari desnim putem i bavljaše se poukama iz knjiga, ne lenjaše se cele službe stajati, ljubljaše post…”. A i sam Sveti Sava, pišući o svom ocu Stefanu Nemanji, Svetom Simeonu, kazuje kako ga ovaj u svojoj bolesti savetuje: ”Ne sklanjaj se nadesno, ni nalevo, jer puteve one zdesna zna Bog, a razvraćeni su oni sleva”.   IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredili: Nastasija Živković Miloš Stojadinović Aleksandar...

cela vest

Iščašeni krovovi

19:46 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Krov je jedini elemenat, osim ulaza, bez koga se na kući ne može. Postoje primitivne kuće koje nemaju ni zidove, ni prozore, ni plafon, pa ni dimnjak, ali krov imaju. Nije slučajno izraz “krov nad glavom” metafora za kuću. Što se više ide ka predelima sa obilnim padavinama krovovi su sve strmiji: Severna Evropa, jugoistočna Azija, planinski krajevi. Osnovna namena krova je da zaklanja i štiti od padavina. I sama naša reč krov u vezi je sa glagolom kriti. Nasuprot tome, takozvani ravni krovovi i nisu krovovi, nego terase. U dolini Nila, Mesopotamiji, pustinjskim oblastima, gde padavina nema a sunce žari, terase štite ukućane od pripeke i vreline. Zaklon su od sunca i termička zaštita. Zamena za krov. A u prohladnim noćima, koje i usred leta vladaju ovim krajevima, na njima se ugodno spava. Setimo se priča iz Hiljadu i jedne noći. Bitni delovi krova su sleme i krovne ravni. Vododelnica i kosine, razvođe i padine. Fizički sklop koji brzo i sigurno odvodi vodu. Streha, međutim, koja ima dvostruku ulogu, da odbije vodu od zida, ali i da zaklanja od žege, može da bude izostavljena bez štete po osnovnu funkciju krova. Vodu tada prihvataju oluci. Bilo da je jednovodni, dvovodni, četvorovodni, složeni, kupasti, šatorasti, krov uvek sadrži svoje bitne delove. Ali i vizuelnu ravnotežu kao njihovu posledicu. I u dečjim crtežima prepoznajemo njegov bitni, “ontološki” koncept. U novim vremenima, mećutim, krov zna da bude neuravnotežen, iščašen. Umesto slemena dobija kaskadu, krovne ravni se smiču i preklapaju. Vododelnica gubi svoj smisao, krov postaje ugrožen, protivprirodan. Ne malo je besmisleno prelomljenih, ne malo asi- metričnih krovova koji posrću kao da nemaju težište. Svaka ravan ima drugi nagib. Mnogobrojne opšivke, uvale i prelomi na takvom krovu slaba su mesta koja dovode u pitanje njegov osnovni zadatak – da štiti pouzdano kuću od oborina. Proizvoljne, napromišljene igrarije sa krovovima osetili su dobro na sebi stanari nekih naših novih naselja, kada im se sa kose krovne ravni sva oborine sruči na – krovnu terasu. Ti udareni, pijani i psihodelični krovovi izraz su osobenog stanja duha po kome sve mora da bude drukčije nego pre. Da bude po svaku cenu “originalno”, bez obzira što je nerazumno i skupo i što krov može da prokišnjava. Još Hegel je, ističući značaj koji originalnost ima u umentičkom stvaranju, ukazivo na to da postoji i “originalnost u rđavom smislu” – kada neko ” uvrti sebi u glavu kakvu budalaštinu” pa sebe onda “nazove originalnim”.   IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredili: Nastasija Živković Miloš Stojadinović Aleksandar...

cela vest

O TEMPORA, O MORES

19:36 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

Kada naša dva sugrađanina priupitamo gde stanuju, pa jedan odgovori: -U Parunovcu, a drugi: – U Ujedinjenim Nacijama, asocijacije su različite. Prvo deluje obično, svakodnevno, za neke, možda, pomalo i priprosto. Drugo je, naprotiv, nešto posebno i nesvakodnevno; donekle neuhvatljivo, pomalo zagonetno, u svakom slučaju izuzetno, pa čak i – uzvišeno. U nekadašnjim vremenima vojnici “redovi” provodili su deo svog vojničkog roka kao ”posilni” u oficirskim porodicama. Poneki naš meštanin iz planinskih krajeva, tada zaostalih, vraćao bi se kući osvežen novim idejama. Kćerki bi davao ime Fotelja ili Klavirka. Ta romatnična čežnja za nekim drugim, udaljenim, tajnovitim i uzvišenim svetom, koji nam se čini boljim od našeg, istovremeno i razumljiva težnja da se nekako dosegne, žive i danas u nama. Na nama svojstven, iracionalan način. U rečima i imenima. I danas nam se čini da je lepše ako nam se deca zovu Žaklina, Robert, Elizabeta i Denis, nego Miloš, Milica, Ljubiša ili Smiljka. No, to je, ipak, umerenija varijanta od one burne, posleratne prakse kada su nam deca dobijala imena: Molotov i Staljinka, Nehru i Naser, Kenedi i Mašinka. Imena su, izgleda, odraz sveta, običaja i vremena. Kao da su srednjevekovni sholastičari bili u pravu kada su se žestoko gložili oko toga šta je čemu prethodilo. Imena stvarima ili stvari imenima. Osećali su da u tome ima nečeg što nije za potcenjivanje. Slike naših gradova i kuća nepotpune su bez poznavanja naziva ulica i naselja. U njima se dosta podudarno provlače slične ili iste ideje. Vladika Rade, Petar Petrović Njegoš, svoj Gorski vijenac posvetio je “prahu oca Srbije”, voždu Karađorđu. Jedan velikan poklonio se senima drugog svojim remek- delom. U našem gradu, starom, slavnom, u junačkim pesmama opevanom, Karađorđeva ulica je slepi sokak na lakat, dug oko dvesta metara u naselju Bagdala Tri. Njegoš je nešto bolje prošao u naselju Bagdala Dva. Mnogo je novih ulica i sokaka. Zamašan posao za odgovarajuće komisije. Tu su brojna imena lokalnih revolucionara, komandira, komesara, heroja, aktivista, ile- galaca. Ali ne postoji ulica tvorca proslavljenog Marša na Drinu, kompozitora Stanislava Biničkog koji se rodio u Jasici, nadomak Kruševca. Doskora nije bilo ni ulice majora Gavrilovića koji je živeo i službovao u Kruševcu. Nema ni ulice pesnika Dušana Matića, srpskog nadrealiste, takođe žitelja ovog grada. Baš kao što nema ni ulica drugih znamenitih Kruševljana: akademika Koste Petkovića, priznatog naučnika, geologa, člana četiri akademije, Ljubinke Bobić, naše čuvene glumici, Jelene Dimitrijević, pesnikinje i putopisca. A nema ni ulice Miloša Obrenovića, knjaza, čijom je diplomatskom veštinom Kruševac oslobođen od Turaka 1833. godine, bez kapi krvi i bez zrna baruta. Ali zato su tu ulice U Tanta, Trigve Li-ja, Aljendea i Hamaršelda, za koje je, možda, Kruševac bio nekakav grad u Transilvaniji. Stari Latini znali su da uzviknu: “O tempora, o mores”. Mi možemo da dodamo: Od uzvišenog do komičnog ponekad je samo korak.   IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredili:   Nastasija Živković Miloš Stojadinović Aleksandar...

cela vest

Arhitektura po formi

18:13 u Umetnost i kultura u Kruševcu | 0 komentara

U centru grada na glavnom trgu stoji neobična građevina. Zovu je Kocka. O četiri snažna stuba okačeni su kubusi. I da nije onako iskoračila na trg bila bi zapažena. A da nije dekorisana po naški, raznoraznim materijalima, mogla bi da stoji i usred Tokija. Po formi je japanska. Šezdesetih godina japanski arhitekti skrenuli su na sebe pažnju jednim novim pristupom, upotrebivši izraz metabolička, promenljiva arhitektura. U vidu su imali neka svoja vekovna iskustva. Dok je u zapadnjačkoj tradiciji bila preovladala kultura građenja u kamenu, dotle su se Japanci vezali za drvo. Zemlja im je trusno područje. Sa drvetom su razvili sisteme koji uspešno odoljevaju čestim zemljotresima. Drvo je, međutim, trošan materijal, kratkog je veka. I sve drugo, sem keramičkog krovnog pokrivača, na japanskoj kući je trošno. Podovi su od asure, pregrade od papira, pa čak se i krovovi ponekad pokrivaju pirinčanom slamom. Pa ipak, kuće im traju vekovima. Čim jedan elemenat dotraje, zamene ga drugim, potpuno istovetnim. Tako u ciklusu od dvadesetak godina na zgradi se sve zameni, a ona ostaje ista kao pre stotinu, pa i hiljadu godina, poput nekih hramova i carskih palata. U modernom Japanu armirani beton, kao seizmički otporan materijal, uspešno je zamenio drvo. No, bez obzira na njegovu modernost, u betonu živi i dalje duh drevnog Japana, istančan ukus udružen sa smislom za jednostavno i praktično. Teorija metabolizma deli zgradu na stalne i na promenljive delove. IzmeĐu masivnih komunikacijsko-instalacijskih vertikala okačeni su kao mostovi spratovi ili grozdovi izmenljivih kapsula, a prazni prostori pružaju mogućnost kasnijih pro- širenja. Moderna ahitektura, koju su razvili iz sopstvene tradicije, donela je japanskim arhitektima visok ugled. Kao kreativan odnos prema prošlosti, a ne kao ”dekorativno korišćenje tradicionalnih elemenata”. Lepo je što imamo u našem gradu i modernu japansku zgradu, mada samo po formi. Ipak, lepše bi bilo da imamo takvu koja bi iznikla iz naše tradicije. I to iz njene suštine, iz trezvenosti i mudrosti narodnog graditeljstva. Ne samo iz oponašanja formi i detalja. To je, u stvari, presudno pitanje čitave naše današnje arhitekture.   IZVOR: Predrag Vertovšek: “Iz beležnice arhitekte”, Kruševac 1996.   Priredili: Nastasija Živković Miloš Stojadinović Aleksandar...

cela vest

Da, to sam ja, malo sam se promenio/la

17:44 u Kruševac kroz reči, Umetnost i kultura u Kruševcu | 1 komentar

Kruševljani nekad i sad u Kući Simića Koliko često pregledate stare albume, evocirate uspomene iz nekih ranijih dana i razmišljate o promenama koje su se desile? Proteklih meseci Narodni muzej Kruševac uputio je poziv svim sugrađanima koji žele da javno prezentuju promene dokumentovane fotografijama nekad i sad. Izložba “Da, to sam ja, malo sam se promenio/la” otvorena je 23. januara u Kući Simića. Kao naslov izložbe poslužili su stihovi poznate pesme benda Riblja Čorba. Na izložbi su uporedo prikazane fotografije Kruševljana, jedna koja prikazuje detinjstvo ili mladost i druga koja je nastala barem 20 godina kasnije. Pomenutoj izložbi prethodila je izložba Porodični album u kojoj su bile izložene stare porodične fotografije s početka 20. veka. Pošto je ova izložba  izazvala veliko interesovanje, odlučeno je da se napravi još jedna  sa sličnom tematikom koja bi povezivala prošlost i sadašnjost. To je ujedno i simbolika primerena kući Simića koja opstaje iz starijih vremena u srcu modernog grada. Samo sakupljanje fotografija bio je vrlo zanimljiv proces za organizatore i njihove saradnike, jer su uz svaki par fotografija dobili nečiju životnu priču.  Niko nam ne donese svoju fotografiju samo uz komentar “Da, to sam ja, malo sam se promenio/la!”, već svaki put kada dobijemo fotografiju, saznamo i njenu zanimljivu pozadinu. Svi parovi fotografija pričaju neku priču. Neke su lepe, neke su pomalo setne. Zapravo, protok vremena inače jeste setna situacija”, konstatuje Zorana Drašković Kovačević, jedan od organizatora izložbe. Tako možete videti slike bliznakinja kao devojčice i mnogo godina kasnije  odvojene, jer  žive na različitim kontinentima.  Tu su i ljubavne priče od kojih su nam najzanimljivije fotografije jednog  gospodina i njegove supruge sa njihovog prvog zajedničkog putovanja i sada, kada hitaju ka svojoj zlatnoj svadbi. U narednom periodu možemo očekivati nastavak izložbe Porodični album, gde će biti prikazane slike porodica iz druge polovine 20. veka. A do tada, svi vi koji niste bili na otvaranju, požurite u Kuću Simića! Autorke: Ana Markovic i Ema...

cela vest